Учитељ

развоју. И поред тога што су физички слаба, многа деца морају да раде сама, да чувају стоку, а када је време пољских послова, морају да раде и у пољу, да помажу родитељима. Како у крају у коме вршимо испитивања нема утрине, општинског или државног земљишта на коме би пасла стока, то су људи принуђени да чувају стоку само на свом имању. Оно је издељено на мале „парцеле“, тако да је чување стоке на њима отежано. Деца морају чинити највеће напоре за време чувања стоке, да се други не оштете. За сеоско дете у овом крају не зна се шта је теже: чобански живот, везан за малу површину, или груби пољски радови.

Пастирски живот изгледа лак, и можда је лакши у сточарским крајевима где има ширине за стоку, али у Поморављу је за децу тежак. Она знају да већим делом преко године морају сама чувати своја стада, на тесним и разбацаним ливадама, око којих се дижу читаве шуме кукуруза и где сваког часа може „нешто“ изаћи из шаше, да их „удави“. Отуда се код сеоске деце јављају страх и негодовање, а често и плач, када им родитељи нареде да „чувају у деловима поља са мањим шумацима. Свиње и овце, како деца кажу, „неће да ћуте“, одлазе у штету, и деца морају стално бити у покрету, да управљају пажњу на оно што оне раде, а то изазива замор. Тако деца имају непријатне доживљаје за време рада. Тек што је дете склопило другарске везе с ђацима у школи, долази распуст, раставља их и ствара болно сећање на заједничке игре у школи. Велика је вештина чувати макар и најмањи број свиња и оваца у. тесном простору, а не учинити штету другима. Младеж је свесна казне која је чека у случају штете. Родитељи ће тући дете, неће му ништа купити, никуда га неће водити, неће му испунити жеље. Код младог бића постоји тежња за доказом личне вредности и истицањем, и оно доживљује радост када му се остваре жеље и планови. То је побуда која покреће испитане ђаке на посао. Њихов рад је везан за постигнуће каквог циља. А овај зависи од тога шта деца схватају као вредност. Млада бића жртвују своје тренутне радости, па се предају послу и када је он тежак, само да би остварила своје жеље, које се слажу са жељама и схватањима сеоске средине. |

У животу сеоског детета игра испуњава највећи део времена и буди радости. Оно каткад заборави да сврши какав посао или допусти да стока „оде у штету“, јер се „заигра“. Родитељи га због тога кажњавају. Казне су често врло строге. Може се опазити како дете, босо, прљаво и гологлаво, плаче и бежи испред гневног оца или мајке. Мати једног осмогодишњег дечка љути се због тога што је није послушао, јер се заиграо: „Зна да се с' игра, а не зна да послуша оно што му кажеш! Море, чек), лопове, (потрчи детету, које бежи што брже може) до'ватићу те ја код куће! "Ће дођеш за 'деба; тад ми нећеш побегнеш!“ Дете које осећа да је криво и да је заслужило казну, не усуђује се да тражи од родитеља да му испуне какву жељу. Док једни испитаници, који су кажњени због тога што су били непослушни и што су пустили стоку „у штету“, доживљују гнев и осветољубље — понеки прете и псују— други