Учитељ

осећају стид и бол и постају потиштени. Али те емоције и код једних и код других не трају дуго: деца увиђају да су заслужила казну и труде се да не чине грешке. И у школи правична кажњавања не изазивају код деце трајне емоције љутине, осветољубља, стида и жалости. Кенет Хопкинз, у својој студији о ставу енглеске школске деце од 8—16 година, из разних друштвених слојева, према казни, као један од резултата свога испитивања, наводи да су осећања стида, љутње, освете и бола обично краткотрајна и унеколико су природне последице осујећења једног импулса. Ова. осећања су пролазна када казна одговара кривици и када је заслужена.“) Али код једне групе наших испитаника јавља се осећање страха које, као што ћемо после видети, каткад дуго траје и штетно утиче на органски и психички живот. А када дете својим марљивим радом и послушношћу задовољи родитеље, ови му купују одело и обућу. Својим скакањем, веселим изгледом лица и трчкарањем од једног члана породице до другог, да им се похвали, оно изражава живу радост. Но то осећање је често помућено мишљу на могућност непослушности. „Еј, сад морам да слушам! 'Ко не слушам, ћу оберем бостан“, каже један несташни ученик другог разреда основне школе,

У овом крају чувари поља, „пољаци“, чине велике сметње пастирима. Пољак је баук за дете. Колико тешких тренутака има да доживи само зато што га је он затекао да се игра, а овце му билеу туђој њиви! Пољак је често свиреп, „глоби“, наплаћује таксу од брава, а ту му таксу разрезује општина. Многа деца лако подносе укоре и телесну казну; осећају да су крива. Најтеже је пастирчету када тражи од родитеља да му задсвоље какву жељу, да му купе одело или обућу, а они одговоре: „Зар смеш нешто и да потражиш > Нема! Дао си пољаку! Њему си и његовема децама купио опанци, а ти иди бос!“ Те речи се често чују у селу. Дете зна добро да му се лако може догодити да његов рад буде узалудан, а ако ради, да му родитељи купе „што оно 'оће“. Отуда деца некад више воле да обављају и тешке пољске послове само да не чувају стоку! Та се појава запажа баш за време лета, када су све њиве засејане усевима, а деца принуђена да чувају стоку. Она су тада везана само за своју ливаду, ако је имају, или су приморана да своја стада напасају поред пута и поред туђих њива. Јесен је боље време за чобане у Поморављу, али тада ђаци полазе у школу. Основна школа ослобађа сеоско дете тешких брига, али оно их се стално сећа. Рад је напоран и замара, али: „Ако не радим, неће ми родитељи купе што ја 'оћу“, изјавио је већи број ученика. Деца схватају свакидањи сељачки рад као вредност зато што је обављање тог рада нужан услов за остварење њихових жеља. Стога се боре свим силама да се ишчупају из тешког положаја у који долазе због тога што им је пољак ухватио стоку. Тако, четврти испитаник, ученица (9; 9) описује како поједина деца покушавају да подмите пољака.

5) Видети Кеппећ Р. Норкша: Рипзћтепе 11 5Зћоо15. Тће Вгз!јећ Јошгпа!ј ог Едиса јопа! Рзусћо!осту, Ееђгџшагу. 1939, САО и 27. ;