Учитељ

230 љуаетивмашнииниииивинитаивиицленишинивилнеиеициитиенаицаилшвешлишдтваиннииишенирнигетан

„Моји су родитељи једва чекали да дође распуст да чувам теоци. Једнога дана имала су пуно деца па онда заложимо ватру па наломимо корење и печемо. Онда дође пољак и стане код нас а једно дете (ученик другог разреда) каже дедо, седни код нас да ти дам корен само да ми не уватиш овце. И тај живот је леп зато волим да радим, па ће ми мој купе све“. Ова ученица је из сиромашне породице, благе нарави, вредна, има осећање мање вредности. Дете које само чува стоку, долази у положај да моли пољаке да му не хватају стоку. Ако нису у стању да довољно пазе своју стоку, деца покушавају да подмите пољаке, међу којима су многи користољубиви и склони разним пороцима. Ови често навикавају децу да краду од куће ракију, вино или што за јело, па им дају, а као накнаду за то: „пољак и' неће 'ваћа овце“. Једна ученица, први испитаник, у усменом разговору, каже: „Кад ми једанпут пољак у вати прасе, казала сам му: „Молим те, чича Тозо, пушти ми сад прасе, па ћу ти дам раки'у, да пи'еш док 'оћеш, сам' дођи кад несу мо'и код куће. И он ми пуштио“. Она има 10; 2, из средњег економског слоја, благе нарави, бистра и врло добро се учи. О своме раду за време лета пише: „Мој је рад био за време распуста да чувам свиње. Једнога дана кад сам чувала свиње прасе ми отишло у њиву. Отуд пољак дође па га увати. М ја сам га замолила да ми пушти прасе и он ми пуштио. Ја највише волим да чувам с децом него сама.“ Обе ученице, четврти и први испитаник, износе своје јаке емоционалне доживљаје. Једна се сећа дана када је с децом „пекла корење“, а друга нерадо обнавља успомену на дан када ј0] пољак ухватио прасе..

Планове о будућем срећном животу стварају и школска деца од 9—12 год.) Остварење ових планова условљено је марљивим радом и зарађивањем, стицањем материјалних добара. Младеж на селу уводи се у тешке сељачке послове пре него што пође у школу. Под упливом одраслих, гледа срећу у материјалним добрима. Упркос васпитном утицању школе, ђаци се не могу отети колективним схватањима и погледима своје околине. Сељаци раде, да би имали велико имање и лепу кућу. По мишљењу већине, вредност једног човека се повећава ако има лепу кућу. То опажамо и код испитане школске деце. Први испитаник, ученица, пише: „Ја највише волим да имам лепу кућу зато што који људи имају лепу кућу они су газде.“ Четрнаести испитаник (10; 6), бистар, врло добар ђак, несташан, из средњег имовног слоја, саопштава у исказу своје жеље: „Ја највише волим да имам лепу кућу зато што кад неки види он каже, их што лепа ова кућа. Ја у ту кућу живим и стављам кукуруз и пшеницу“. Шести испитаник, ученица (9; 10) је из врло богате породице, слабо учи, осредње интелигенције, мирна, блага природа: „Волим да узимам паре и да имам лепу кућу зато да ми буде лепа.“ Осми испитаник (10; 8) из сиромашне породице, одличан ђак, несташан, интелигентан: „Ја највише волим да имам имање и лепу кућу“. То су махом амбициозни дечаци и девојчице, који желе да о њима средина

ау Уп. наш рад Животни планови сеоских младића. Београд, 1939.