Филателиста

ко. лети оте конзуларне оште, која. |. приспелу пошту непосредно достављата адресантима, српска пошта "није могла учествовати 'у разношењу поште. Међутим, за. разашиљање поште У унутрашњогт CpОшје, јелино је: била надлежна српека пошта, и она је за пренос од гранипе и достављање претплатништима наплаћивеала таксу од 2 паре за сваки број до 10 драма (82 грама тежине. (Остала такса предвиђена законом о глоштама од 25 1 1866. кретала се овако: за проспекте, музика= лије и т. д. до 40 ПР (128 грама) 10 пара чаршијуских т. (4. 5 пара димарскихЗа новине и часописе, који су долазили из иностранства, била. је прописа ја основна такса од 2 паре за сваки број до 10 драма тежине, и за сваких даљих 5 драма још што 1 пара више.

Водећи рачуна о тим прописаним таксама биле су и штампане марке за новине од 1 и 2 паре.

0 томе, у коју врсту спадају прве сртеке марке за новине, писало се много. Дероко је још 1905 голине у »Шизбтеге5 Влећнагкеп- Јоцгпај«- =у, у чланку „Да ли су сртске новинске марке од 1866 године поштанске или таксене млрке“ и Х. Валтер у чланцима, који су у току 1909 и 1903 г. излавили у »Мтеешвсће РАЏајен5| 261ипсеп«, документовано «су браншли гледиште да су марке за новине праве лоштанске марке, али да (се, с обзиром на напрел изложене поштанске прилике У Србији тога доба, које је условило и специјалан начин њихове употребе, има сматрати, да су прве новинске марке биле једна врста порто-марака за новине. То гледиште прихваћено је као једино исправно и тачно. Додуше, светски каталози марака још увек нису сагласни у њиховом разврставању. па их неки третирају као обичне порто марке, неки као новинске или, чак, редовне франко марке. За овакво неједнако разврставање 'ових марака утицало је много и тврђење званичних «органа приликом афере и крађе марака, која се догодтла 1894 године У Београду. Тада је утврђено да су ове марке, кривицом поштанских чиновника, накнадно жигосане аутентичним поштанеским жиговима из доба појаве првих марака. У току претходне истраге државни тужилац је изјавио да марке са грбом Србије издања од 1 маја 1866 г. никада нису биле пуштане у промет. У ствари марке нису биле стављане публици на расположење, а то није учињено ради тога, што су са њима руковали једино одређени поштански (службеници на пограничним по“ штама. Ово је ишло у прилог онима, који су тврдили да су то специјалне новинске, таксене марке којима је вршена наплата таксе за стране новине и часописе. Ово

- прекрштеним завитк OM

Ha _UHHH5eHHIUI 0 TED у то НЕ тако пи O. поступано и у Аустрији, OT KOJE је српска поштанска управа, вероватно лобијала упутства и чијим јсе искуством, авакако, служила.

Поред особеног начина употребе пнтересантно је и питање поништавања 0вих марака. МИ о томе се у филателистичкој литератури доста писало и расправљало. Питање је важно већ и ради тога, што су аутентично жигосани примерци врло, врло ретки. O

Србији су за локаз да је плаћена поштарина, употребљавани поштански жигови „НАПЛАЋЕН“, НАПЛАЋЕНО“, којих је тала било, у главном, по облику, три врсте.

Од маја 1840 г., када је била уведена пошта за јавни саобраћај у Србији-и, касније, са појавом првих марака 1-У-1866, па ове до септембра 1884 г. разни типови ових жигова служили су за жигосање по= штанских пошиљака и шоништавање марака. По чл. 7 ал. 3. „Наставленија_ за поштанску службу“ од 13-11-1966 било је предвиђено да поштански службеник мора на сваку марку да ставља жиг „НАПЛАЋЕНО“. То је, дакле био“ општи протис. Међутим, у чл. 16 било је одређено да ће се марке „на пошиљањима пол прилепљивати на адресу, и то гди се завитак са самим писменом додирује“. Истина, овај се пропис односно првенствено на штампане ствари (књиге, музикалије и др.), али је сматра“ но да он важи и за новине и часописе. Како су, с друге стране, марке за новине биле прве поштанске марке кнежевине Србије, и како су се прописи 0" тоништавању марака различито тумачили, међу филателистичким _ стручњацима _ настаје спор: да ли овај други пропис — чл. 16

— не дерогира онај општи из чл. 7 истог „Наставленија“ по правном начелу »Бех specialis derogat lege generali«. Tio aHauH, по мишљењу једних, да су ове марке лелљене од поштанских (службеника. на новине ми часописе из иностранства, била специјална такса, а не значи франкирање м, самим тим, да ли су требале да буду поништаване поштанским жиговимаз Ово у толико пре што меслед прописаног начина лепљења на омоту са адресом, и на новинама, морале су марке да буду поцепане приликом (скидања омота, без чега се новине нису могле отворити.

Разлог за подвојена мишљења о помиштавању 'ових марака лежи у чињеници што у почетку, па и дуго време касније, марке нису биле нађене поништене поштанским жигојвима. Ту појаву Шенек је, на пример, објашњавао тиме, што су марке морале на посебан начин да се лепе и цепале су се приликом отварања омота,