Школски гласник

Бр. 5

ШКОЛСКИ ГЛАСНМК

Стр. 73.

стручпост оне конвенцијонално одабрате јединице. Тада се мери једно тако „протезање" и то помоћу једнаког, директног мерења. У обиму духовног света тако је мерење немогуће, јер се ту има посла са светом квалитета, а не са светом квантитета. У духовној области имадемо посла са квалитетима, наши осети су својствени квалитети, као што је тврдо, мекано, црвено, светло, кисело, слатко; наши осеЛаји (чуства, емоције) су квалитети угодности и неугодности, који као такови немају ништа квантитативног. Вило би лудо, кад би се говорило о неугодности, која је толико и толико центиметара дуга. Да би се осети директно мерили, морамо кисело и слатко раставити у делове и онда један од тих делова узети као јединицу мерења. Но, чисто квалитативно не да се раставити. То исто вреди и о сваком другом пољу свеети. Због тога и нема смисла тражити директну јединицу мерења за представе, радње или угодност и неугодност, и мерити те унутрашње доживљаје. Заблуда је ако се мисли да ће се мерење психичких појава тако омогућити да и осети и осећаји имају стеиене интензитета , јер и степени интензитета чистих квалитета не даду се раставити у делове, који би дали јединацу мерења, што би се могла директно употребити. Последица тога је сада та. да духовне појаве можемо увек само индиректно мерити То ништа друго не значи до ли то, да ми директно меримо само телесне појаве или појаве у сиољашњем свету, к^ји је просторне или времените, укратко речено "екстензивне природе. Духовне појаве даду се онда индиректно мерити, ако их ставимо у зависне односе са извесним појавама спољашњег света. Ми меримо дакле директно спољагање појаве, од којих су зависне некоје духовае појаве. па бројеве мерења спољашњих појава супституирамо са онима, од којих зависе унутрашње појаве. Ево једног простог прнмера! Ако сам рад да одредим, с каквом Финоћом човек сазнаје разлике у јасноћи боја, то ту финоћу могу индиректно мерити, у колико разлике у јасноћи. што се дају мсрити,

установим на изворима светлости и определим, како велика мора бити нека објективна разлика јасноће, да ју дотични човек може сазнати. Ја тада индиректно мерим Финоћу у разликовању, када мерим разлику јасноће, коју индивидуа управо сазнаје. Ако друга иадивидуа треба знатно већу разлику јасноће, да 6» сазнао различитост интензитета светлости, то сам тиме пока зао, да друга индивидуа мање Финије разликује. па сам у исти мах у величини мерења, прве и друге разлике јасноће индиректно нашао мере за Фаноћу разликовања у прве и друге индивидуе. ЕГо, то је опћи начин, ког морамо узети, ако хоћемо да меримо духовее појаве. Али ми морамо покушати да мерењем определимо и сиољашње појаве, јер између тих појава и духовних појава, што се испитују постоје односи зависности. Фундаментална грешка Хербартове психологије беше та, што је хтео да бројне вредности днректно пренесе на представе и њихово кретање, т. ј. на чисто квалитативне нојаве. При том бројеви посве губе своју важност мерења, они су прости символи и бројни став је посве својевољан, Додуше, у индиректаом мерењу никако се не игнорише важност психичког мерења, јер су и при родонаучаа мерења већим делом индиректна. Једнолико директно мерење могуће је само у просторних и временитих односа, јер се само ту могу директно мерити простор са просторном јединицом, а време са временитом јединицом (н. пр трајање тона даде се мерити ударањем метронома*). По иравилу природњак директно мери иросторне величине. Када он просторне величине, као н. нр. лист папира, ивицу од стола мери са мерилом, онда он чини једнолико директно мерење. У свим другим случајевима природњак у пракси чини само индиректна мерења, Оа не мери саме појаве, већ просторне вредности, чије су промене зависне од промене појава. Тако ми шчитавамо просторне вредности скале у ме*) Могућност једнаког директног мерења проеторних и временитих величина, већина теоретичара сазнања (или епистомолога) губе из вида; но то је исто тако могуће као и директно мерење.