Школски гласник

Отр. ш.

1.) степен спонтаног тепања. (Некоја деца у опће не показују ова.ј степен.) Код овог стенена неартикулисанн гласови понајлак прелазе у артикулисане. Већина се нзговарају с карактером рекапптулације, т. ,ј. онн се често поиављају. Нри том се говор усавршава а говорна мус-кулатура постиже тачнију ииервацију. 2.) степен иодражавања казиваних гласова, при чем дете ие зпа значење тнх нзговореннх речн. Из психолонпсих п физиолошких узрока имитирани гласови деци теже падају. иего лн спонтано тепање, ради чега се оно после овог ,јавл>а. 3.) с т е и е н т. зв. и р о с т о г г <> в о риог схваћања. (Физиолошко „нем".) Деца се у овом стенену држе као оно немн човек, који многе речи чује, али пх не разуме, Деца су, дакле, нема иоред слуха. 4.) стеиен, где иочиње прави говор. Ои иастаје тек оида, када гласовн, које дете сионтано самим собом произвађа, означавају какву душевну еадржину. Тек онда. дакле, можемо говорити о говору. Прелазје врло тешко штудирати, јер је скоро код еве дец< л друкчнјн. Дете мора да научи тешку фуикцију именовања. изражавап.а. У овом се много пспомаже са својом мпмиком и гестикулацијом. На њима, по свој прилици, дете учи функције озиачивања и нреиосн их тада на говорни нзражај. У самом развоју говора разликујемо више степена. У главпоме тај се развој говора може на двоје свести: па ироцес епољашње фо.рме говора п на нроцес унутрашње форме говора. Први ,је степен чисто гласОваи а други је значење речи. Процес спољашње форме говора: Ова.ј етепеп показује четири нижа етеиена: 1.) степен ономатоноетнчког говора, који се јавља скоро код све деце. За ознаку речи употребљава се слушни знак појаве или предмета. Тако на ирилику дете означава сат (часовник) са „тик-так", мачку са „мијау", иса са „ваувау" п тг д. Дакле, ивде дете пази

иа акустички зиак неког иредмета па га онда тим знаком п озиачава. Овај је случај најједноставнији зпак за развиће дечнјег говора. 2.) степен стваралачког сноитаног извађања артнкулпсаних г.тасова. ГГрема схваћању овог степена дете .само етвара нове нзразе, нове артикулисане иропаласке, дакле, дете само собом проналази свој. „дечнјп говор". Деца се ио иеколико сати забављају с овпм својим језиком. Некоји пснхолозп веле, да овај степен у опће пе поетојп. Тако мој бившн профееор у Дириху, Др. Мојман* (сада иа универзитету у Мипз^еш). Јер, речи, које дете употребљава у истину су само осакаћене речн одраслих људн. Дете погрешно означује ствари речима. с којпма одрастао те објекте не именује. Утецај одраслихје енорман иа говорно развиће. тако, да се он п претерује. У чптавом развоју говора иалазнмо заводљиво развиће. 3.) с т е п е п п о д [) а ж а в а њ а к а з 11 ваних гласова, које дете разуме. Дете напме знаде своје сопствепе слогове; оно их изговара; оно разуме речн. алн не зна да пх изговори; глас му се случајно памеће, па каткад и нехотице изговорн речи. кој.е разуме а тешко му пада да каже. Овај степен, дакле, савлађује своју неПотпуност са подражавањем. II све дотле, докле није то савладано. јеете: нормално или физиолошко тепиње. Под тепањем разумева се свака иогрешка у пзговору. Пспочетка свако дете нормално тепа, јер оно слабо, криво чује и нпје у стању да .довољно савлада своју говорну мускулатуру. Поједини степени у савлађпван.у тепања испитивани су од многих испитиваоца, о чему ћемо мало ниже повести реч. 4.) с т е п е и с т а л и о г п р о ш и р ив а њ а о н о г, ш т о ј е д о с а д е т е ч е п о IIа основу образовања речи. Дете сад већ само ночпње да иодражава и да говори; оно је сад већ у стању, да за сваки предмет тачно име даде. * Ог.- Е г II 8 I. Меитапп: 1.) 1Ме Еп^нЈећии.ц' <1ег егзТси \\'ог! 1)ес1еиШп,ц'еп ђепп Кшс1е. (\У и п (11, РћЏоз. ЗгиШеп. .XX. «в. И)0а.); 2.) Б1е бргасће Лез ШпДез, 1ппсћ, 1902.