Школски гласник

2*г

Бр, 15. • . ШКОЛСКИ ГЛАСНИК Стр. 267.

идеја добра и идеја бескрајнога имају свој извор у уму. Бвођењв ових резних значвњг. — Међутим, когод о овом добро размислн, увериће се да је ова разлика у зиачељима више привидна него стварна, и да се у основи свугде налази исти ум у различитом облику. Ум је, у нстнну, скуп појмова н тврдњи, пдеја н судова, појмова и принципа који управљају иптелектуалним развићем човека. Зато што слуша ове принципе, креће се дух правилно, нормално, избегава глупости п лудило. Сем тога, зато што .се ослања на ове прннципе, дух је способан да управља својнм ндејама, да удешава своје иптелектуално владање. Увек је дакле ум то што се, код човека, противн било застрањеностима душевне болестп, било погрешпом еуђењу, било несвесшш пагоними ипстннкта. Ум НОД двтвта. — Било би погрешно сматратп ум као способност зрелога доба, која би се у развпћу духа касно јављала. Већ дете нма и нонекад показује тежње ума заједничког сваком човеку, и којп просвећује сваку иптелнгендпју, која год дође на овај свет. Кад ппше дете зашто је и како је нека ствар таква постала, оно ради по инстинкту умнога бића, које хоће да сазпа узроке свега онога што видп. Опо ће без сумње бнти неспособно да формулшне припцип каузалитета, п чак га неће много разуметп, ако му га пзложите. Алп, п пе знајућп, по несвесној и ипстпнктпвној диспозицији, оно без престанка примењује нрипцип каузалитета. Тако се исто његовим схватањима већ патурује п првн појам простора. У осмој годипн, један од мојих синова, приповедп Егжер*, тражио је еамиом једнога дана неки изгубљен предмет Како нисмо могли да га н^ђемо, рече ми он: „Па ипак нешто је увек негде". Ово је, у врдо наивном облику ; али већ врло јагно изрансена идеја да евака материја заузима неко место у простору. Мени, дабогме, не би никад пало на памети да га о љој поучим. Оића Формула се еаевим сама и без икаквог приметног напора на моје очи издвојила из разматрања појединачке чињенице". (1) Други пример, позајмљен од пстога писца: „Од седам година и девет м^сеци, Феликс пита своју матер: „Шта је било пре света?" Одговор: „Бог који га је створио' 1 . — „А пре Б,га? и Одговор: „Ништа " На што дете одговара: ,.Али морало је постојати место где је Бог". [ВВШН УМ. — Испрва латептап п замршен, ум код одраслога и код човека постаје свестаи себе сама. Он аналнзује себе помоћу рефлексије, п успева да разговетно формулише законе који управљају духом. „Треба разликовати, рекао је Лајбипц, апстрактап п формалан израз иринцнпа ума од стварног поседовања тих принципа у замршеном и увијеном облику".

Закони ума су од фнлозофа добили различпта имена: онн су наизменце називанн заједнички и универзални појмови, урођене идеје, прве истине, нужне нстине, истине а рпоп*, категорије интелигенције, прпнцппи којп сачињавају интелпгенцију и управљају њоме, итд. Ми ћемо претпоставити свима другим израз први појмови и прве истине. Прек поЈмиви н прве ивтиив. — Појмови и истнпе које потичу од ума зову се ирви, јер су управо условп сваког интелектуалног живота, принцнпи који омогућавају све радње наше миелп. „Логички, рекао је Лајбниц, појединачне истнне зависе од више опћих истина, чији су оне само примери". Они се, без сумње, по времену не јављају први: њих искуство пзазива да се појаве, да се дреше. Али они опет зато постоје пре пскуства: они су природне чињепице Духа, које логички претходе чињ'еницима чула п искуства. Разлика мвђу првим појмовима и пдонм нстнНама. — Појмови су једноставно идеје; истине су судови. Али је разлика више привидна него стварна; јер су прве идеје скоро нулшопраћене веровањем. Ми не можемо мислити на каузалиШеш, то јест на нужну завпсност међу догађајпма, а да не тврдпмо да он постоји, ип на супстанцију, то јест на сталан, основ ствари, ако не верујемо да супстанцнје има. Карнтери првнх НСТННЗ. - Прве истине су, 1° универзалне. Ту ушшерзалност треба разуметн у два смиела: прве истине постоје у свнм иителигенцијама, и у исто време се примењују па све егзистепције. Опе су заједничке свпм духовима; њих је Декарт мислпо кад је рекао да је здрави разум етвар најбоље на свету расподељепа. Оне су духу, рекао је Ла.јбпиц, опо што су мишпћи и жиле телу. Са друге страпе, универзалне истине, у исто време кад управљају свим интелигенцијама, примењене су свугде и свакада. Ми не тврдимо само о савременим чнњеницама, о чињеницама које су се јуче десиле, о онима које ће се сутра догодити, да имају свој узрок, него о сваком догађају, ма какав да је, ма где, ма како и ма кад да се оп дееи. 2° Ирве истиие су, затим, п пужне: ми не само да тврдимо како сваки феномен нма свој узрок, него пам је немогуће и да схватимо протпвио. Није нужно да је смрт неког човека имала пеки одређен узрок, неку болест, убнјство или самоубијство, алије нужно да је оиа имала узрок уопште. , Не само да ми у сви« случај-'вима тако судимо од природ- и инстинктивнол снагом н.^шег разума; него покушајте да судкте друкчије, покушајте, кад је дат неки •^еномен, да му пе претпо -тавите какав узрок; нећете моћи: принцип кауззлитета није еамо универзалан, он је нуждан". (1)

(1) Ед&ег, Ођ$ег\ г а1тп8 киг 1е с1еуе1орретеп1 (1е 1' т^еШ&епсе сћег 1ез еп1}ап1з, р. 65.

(1) У1с^ог Соизт, Соигз <1е 1' 1иа1оћ*е (1е 1а рћЛоворМс, 1. III, р. 154.