Школски гласник

Стр. 268.

ПЖОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 15.

3° Најзад, прве истине су 1 очевидне саме по себи. Не може се ни говорити о доказивању првих истнна; оне се не могу надовезати на претходне прпнцпие, јер су баш оне ирви принципи, условп и основи за свако доказнвање. „Све ове иетине, рекао је Пмокал, ое не могу доказивати...; али узрок који чини да их није могуће докмзати није њихова пејасносг, него крајња њихова очевидноот: ово одсуетво доказа није недос-татак, него пре савршенсгво". И Паскал је закључивао да „за аксноме треба захтеватн само ствари савршено очевндне саме по себп". Одпста, треба се чувати п не убрајати међу акспоме пли прве истине оне нстине које су, без сумње, истине ума, али које се могу доказати. Тако је Лајбнпц приметио да се погрешпо сматра као аксиом нстпна Два и два су чешир, пошто се она може доказати дефиницијом бројева 2, 3 п 4. Набрајање првих истина. — Не мислећп да ћемо овде дати потпупо пабрајање п коначну класнфикацију битних елемената ума, треба да их главне споменемо и у исти мах да им обележпмо улогу и фупкције у пнтелектуалпој активностп. Али нам се претходно памеће разликовање практичног од чнстог ума. Прантичан ум. — Одиста, треба јасио разлпковатп принципе ума који се односе на ираксу, на морално владање, оно што Кант назива практичан ум, од принцнпа ума којн се односе на чисту лауку, на теоријске спекулацпје, што Кант зове чисти ум. Практичан ум нпје ништа друго пего скуп појмова и тврдља који се у обичном животу назпва морална свест. Да пма иека природна, апсолутна разлика између добра и зла; да постојп нужна обвеза да чипимо добро, или, другнм речима, да иостоји дужпост; пајзад, да опај који чнни добро нма заслуга, да је онај којп чпни зло кривац: то је, ето, отприлпке, садржај практнчпог ума; то су темељи морала. (Впдите, о овом питању, паше Елементе морала.) Нисти ЈМ. — Чист разум је опај којп регулнше радњу нашпх спекулатпвних способиости, који влада њима и одређује паша научна нстраживања; он пас даље водп, у последњој ипстанцији, до пдеје о иеком пдеалном, савршепом, апсолутном бпћу, о Богу. Овде нам се намеће једно разликовање: пма првпх истина које регулишу мисао. у њенпм одиосима ирема иредметима, и прве истине које се тичу само мисли у њеном односу према њој самој. 1° С једне стране, мисао сама собом се покорава неким властитим законима, извесним логичким аксиомнма без којих сама себе не би могла разумети. Ти супринципи: 1° принцип истоветности, идентитета, који тврди: „Оно што јесте, јесте". Овај су принцип порицали грчки софисти кад су искали за себе

право да у истом питању прелазе од тврђења к порицању, п обратно. „Ти увек говориш исте ствари, рекао је Каликлес Сократу. — Да, одговорио је Сократ, и не само исте ствари, него и о истим предметима... Мени је, напротнв, неправо што ти никад не говориш на један и истн начнн о истим иредметима".. На овај начин Платон ставља насупрот јединство пстинпте науке, за коју оно игго јесте увек јесте, докле год иостоје исти разлози, онрј многострукој н промепљивој науци софиста која не остаје фиксирана у бићу ни у његовпм појавама. (1) 2° Принцип противречносши, контрадпкције, који потиче од принципа исговетности, н којп исказују овако: Једна ствар није ништа друго него оно што јесте. „Принции протинречнооти, каже Кузен, јес^е стожер сваке извесности Пољуљати гд значи нољулати сваки принцип, сваки суд, свани загључлк, сваки став. сваку 1Г ри.епцију свести, свак/ мисао". 2° Са друге стране, без ума бп наука била само неплодно нагомилавање чнњеница без везе и закопа, издвојеннх пскустава, без кохезије. Једино ум допушта научњаку да посгавља пужне везе међу феноменпма. Он се прн овом послу испомажс трима принципима, а то су: прппцип каузалитета, принцип супстапцпје п принцип пндукције. Ово овде су на пекп начпи објектпвнп прииципи, пошто се примењују на предмете. Принцип наралитета. — Принцип каузалитета се може овако формулисати: Све оно гишо иочиње егзистирати има неки узрок. Другпм речпма, људски дух не признаје прскнд континуитета у сукцсспвном нпзу појава. Све оно што почпње егзистирати треба да има своје објашњење, свој прпнцип, разлог свог опстаика. Научпо пстражпвање, у крајљо.ј анализп, нема друге сврхе пего да одредп чпњеппцама узроке. Проматрање, пскуство нам у сваком датом случају открива посебпп узрок који делује; али ум унапред тврдп да пма некн узрок, па ма какве у осталом природе оп бпо. Принцнп супстанцнјв. — Нрницин супстапције јесте у тврдњп: Свака сиособносш ирешиоставља супстанцију, пли још: Све што се мења претпоставља нешто што траје и што се мења. ПрННЦИП ИНДУНЦИЈБ. ■ Ум пам још прописује закон да верујемо у неизмењив норедак унпверзума, у нужну сталност односа опажених код феномена. ТО је оно што се зове принцип индукције, чи.ја ће формула бити: Једнообразност у сукцесији је природан закон; — Има поретка у природи, или још: Исти узроци производе истса дејства.

(1) А. ЕошНее РћПозорМе с!е Р1а1оп, 1. II, р. 37.