Школски лист

108

вала, што је пијо, или је баш ухватио зло своие здрављу што се нагло разхладио. Мита се одиа остави игре, и огиде кући. Можда би иу користније били да је био остао на игралишту и даље се играо; јер лекари кажу, да нагло расхлађењо, или се сад расхладио ко купан&и, или наглим пићеи ладне воде, или наглии прелажењем из врућине на хладноћу, или иа којим другим начином. не шкоди толико здрављу, кад се човек одма после опет угреје, и озноји. И то је истина. Кад се човек нагло расхлади, жилиде се у белој џигерици скупе и стисну, крв у њима стане, запали се; али кад се човек после таковог наглог расхлађења одма опет игром, радњом или другим којим начином/разгреје и озноји, жилице се у белој џигерици опруже и отворе, и крв узме опет свој пут. Али се ипак на то не треба ослањати; доста пута не поиаже то ништа. Најбољеје, чувати се тесе нагло не расхлађивата. Но Мити, који је већ био заборавио на речи својих родитеља и својега учитеља, да се нагло не расхлађује, ваљало је да се опет игра и знојп. Али Мита није учинио тога, већ је, као што сте чули, одиа отишао кући. Мити је срце казивало, да је наглии расхлађењеи шкодио своме здрављу, па није смео излазити родитељима пред очи, јер се бојао, да ће му родитељи по лицу познати, да му није добро — да их није слушао; и тако је Мита тајио болест, која му је за цело била већ у џигерици — док најпосле није пао у кревет. Онда су видили и родитељи, шта је; али доцкан. Мита да није тајијо родитељима своју болест, већ да ии је одма казао, шта је урадио, и с чега му није добро; но он је ћутао; мало зло буде велико, и џигерица, која му се од наглог расхлађивања запалила, и која се у почетку могла излечити, упаљивала се све већма, и онда се најпосле гнојила. У почетку су му се стешњавале груди, и он је тешко дисао, и сад га нападала врућина, а сад опет зима; после га је мучио дању и ноћу тежак кашаљ, и он није могао спавати, здрава иу је боја из лица нестајала, месо му се губило, и онда није више могао да живи, а на школу није више ии мислио; ничему се није више радовао ни веселио, био је све невесео, и изгледао е готово као мртавац. Отац и мати, којн су му се прс врло радовали, надајући се, да ће им у старости бити одмена и утеха, а који су га сад