Школски лист

— 292

над, иошто је велики део Србије прошао и с животом се народним упознао, пред смрт своју г. Чедомиљу Мијатовићу ондашњем к. с. министру Финанеије рекао: „Србски је народ заборавио за Бога. Њему су нуждне школе, да се у њима учи Бога познати и иоштено и добродетељно живити. Ако се благо мојих нраотаца нађе, ја га жртвујем на иодизање хришћанских школа у Србији; то је засада народу србском нуждније него све остало! (Види „Јавор" 1877. бр. 36.) Овај предсмртни завет нотомка Обилићевог, којега верни смисао, ако и у нечему другим речма, — овде наводим, нека је свагда нред очима и на уму свакоме Србину а особито народним старешинама, свештеницима и учитељима. Народ је наш особито од 1848. године религиозно морално иа усљед тога и матернјално опао. Да се подигне, да се од зијајуће пропасти отргне нуждне су му праве србске народне вероисповедне школе и у шима хришћанским духом нроникнути и за благо својих ученика одушевљени учитељи Срби, који ће деду учитп и васпитавати, који ће у споразуму и под надзором честитих свештеника и прва семена побожпости и добродетељи у њежна срда младежи србске сејати, и тим ирави васпитатељи и добротвори иотоњег нараштаја постати, а као што су добре хришћанске школе највећа потреба наша, тако је у овнм школама према околностима нантима нуждно, да народни учитељи Срби и од сада предају науку вере у духу православне цркве и под непосредним иадзором катихете свештеника, који би ову наставу у најстаријим разредима довршити имао. В.

Једанпоглед на данашње народне умотворине наше околине г како може ншола на еих да упливише. (Свршетак.) Први васнитаоци дечији јесу њихови родитељи, ау школи се надовезује то домаће васпитање. Али како су и ови родитељи нре тога постанка били деца, па одрасли, то видимо да и њихове добре и рђаве стране зависе од васнитања, ког су у детињству прнмили. У детету је јако развијено уображење, још у доба младости опо уображава себи разне узоре. 0 томе Јасно говори ома ириповетка о синчићу онога несретника, што је онако окоро поступао са својим оцем и матером дељући : једном, на питање очево, тнта деље, одговориоје: „Дубим валов, да те имам из чега хранити, кад једном будеш тако стар као деда