Школски лист

— 36 —

време прекратко за решавање што могуће више практичних задаћа, не смемо с' друге стране ни то заборавити, да децу по могућности морамо приучавати па саморад, па то је поглавито узрок, из ког морамо иолагати неку важност на домаће задаће. Да пак деца сама направе своје задаће, морају им се исте нре речју потанко растумачити и дете тако нриправити, да их и само може решити, иа онда за стално неће јуришати на своје родитеље и старију С>раћу, да им помогну. Ове задаће мора затим учитељ сам нрегледати, да се осведочи, да ли су тако израђене, како их је пре у школи растумачио. Онда може одмах ириметити, да ли их је други израдио. ил један од другог пренисао. Природно је, да такова шта ваља одиах укорети, те да се поднипошто не сме трпети. Без брижнога и строгога надзора немају домаће задаће нинакве вредности, шта више деца се приучавају на неред и занемарење својих дужности, а тим се на штету будућег грађанина и општега добра може ослабити чуство дужности. Они учитељи, који дају иреко мере много домаћих задаћа, падају у другу крајност. Они мисле, да чим више задаћа дају, тим већу вештину да ће поетићи деца; но варају се. Ако дајемо нреко мере много задаћа, не само да их у школи не можемо ваљано приправити, односно протумачити, (ако хоћемо и друго што да радимо, а не само да задаће задајемо) него и *деца не могу сама да направе задаћу, те наваљују на бољу браћу, да им помогну. Еад би ови само помагали, неби бар сасвим била промашена васпитачка цел; но већином, да се што пре ослободе, седну на наираве, добро или зло, а деца препишу. Па ово је можда још иовољнији случај, јер дете, ако и није само начипило, ипак донесе задаћу, што бар по нешто умирује љегово осећање дужности. Но ако родитељи, браћа и т. д. ради немања времена или из другог узрока не помогну, а дете само не може направити, опда је присиљено, да ма и без своје кривње без задаће иде у школу. Из ночетка је немирио, кадгод нема задаће, а особито, ако га учитељ позове на одговор, горчином му се напуни младо срце, на ако га учитељ још казни, носве се огорчи. Овака иропуштања се наравски оиетују (но погрешком учитеља), дете се иосве редовно приучи запемарењу дужнссти, узима ствар на лако, јер се приучи учитељевом ономињању, корењу или казнењу, јер осећање дужности нестало је укуино са осећањем поштења. Но онда, ако учитељ обичава давати много задаћа, редовно наступа још и друга околност. Учитељ не надзире, ни не може надзирати, односно не може прогледати све задаће, па се не брине, како их је ко нанравио, или бољим ученицима, тако званим пазитељима, повери прегледање истих. У првом случају ће барем иоловина занемарити своју дужност, па који ју испуне, учине свој иосао само површно, јер знаду, да им се радња и онако неће прегледати, што водн до површности, а нерадници посве се занемаре. Ако ли се пак пазитељу швери прегледање и надзор онда цело предајемо у руке ненадлежну детету, што такођер има своје штетне иоследице (мито, иристрасност и т. д.) У погледу домаћих задаћа нека учитељ никада не сметне с' вида, да ма како оне биле важне у погледу приучавања к самораду, ипак школа има обавити главни посао.