Школски лист

— 37 —

Давати задаће без ваљане приправе и надзирања, односно без тачног прегледања, пре је штетно, него ли корисно. Сад нређимо на оне, који држе, да је боље давати деци само механичке задаће, те који излазе са онога иначе доброг гледишта, да дете не може самосталпо радити. Ови дакле већином дају краснонисне или чистоиисне задаће. Оваке радње се онда и збиља само механички обаве, па да овакав рад нема успеха, јер место да образује, убија наклоност нрема слободнијем раду, те приучава на рад без мишљења—то може свако искусити, ко будном пажњом пропрати моменте деч уег развијања. Но исто толика, ако не још већа погрешка је, кад држимо, да су деца за све способна. У ту противпу крајност падају они, који без довољне нрипреме задају размерно много теже задаће, него да би их деца могла сама решити. Но не задајмо никад такова шта, чега нисмо унанред нротумачили, јер већ горе смо разложили, до чега то води. Ако на пр. дамо рачунску задаћу, нека се пре прочита, па онда згодним питањима наведимо дете на то, којим начином се има задаћа решити. Ако се у оваким случајевима сходно унотреби испитујући начин, изврсну ће службу чинити, много бољу, него да се упуштамо у дугачко тумачење. Поглавито можемо за време испитивања чинити поједине примедбе. Тако ваља поступати и код писмених задаћа. Задаћа се установи или на табли напише, онда се испитивањем и уметнутим кратким тумачењем разјасни и опетовано испитује, док се учитељ не осведочи, да сви разуму задаћу и да сваки зна, како ју ваља направити. Сад већ умирени можемо иоВерити деци израду, на она ће то код куће без сваке номоћи и учинити моћи. Овакав ноступак имаће и успеха, који ће једнаким начином обрадовати и учнтеља и ученике, те који ће у ученицима пробудити вољу к раду и ојачати им радну снагу. (Свршпће се.) ИЗ ШКОЛСКОГ ЖИВОТА. II. Пре него штз сам наставу отпочеп, помолих се са мојим ученицима Богу ; отпојасмо тропар: Рождество твоје и док деца још не седоше наставих тихим гласом : Драга дечице! Овај човек што мало час овде беше, отац је ваше другарице, наше добре Ане Р., он ми је јавио, да је Ана умр'ла. Сиротица боловала је три недеље дана и Бог се смиловао, те је оиростио мука и бољетице; она је јутрос рано испустила своју добру душу. Помолимо се сви заједно милостивом Творпу за благу душу наше покојне Ане, нека би јој милостиви Бог дао рајско пасеље; очитаћемо „отче наш" и отпојати „вјечнаја на.мјат."*) Кад је ово било свршено рекох: Ти Мирко иди, те ђачким звоном огласи смрт наше иокојнице. Док је овај трипут одзвонио, стајасмо прекрштених руку, а иза тога се прекрстисмо, изрекосмо: Вог да јој д ушу арости и пристунисмо раду но раснореду часова. Исто је то и у исти мах учинила и гђа учитељица са млађим разредима, пошто сам се ш њоме у томе сноразумео. Старије ми ученице нроплакаше а једва сам се и сам уздржао.

*) У меото овога могдо би се отпојати: Со свјатими упокој и т. д.