Школски лист

104 —

Из тога излази само по себи, да је интелентуално васпитавање управо темељ свима осталим правцима — (само је телесно или органско васнитавање у првој години најважније.) А ко то не увиђа, и ко не допушта интелектуално васиитавање у горе обележеном смислу, тај нема и разговетна појма о васпитавању у оиште, нити о психо-физичким и физиолошко-психолошким законима, но којима се оно управља. Г. Нешковић није добро схватио ту моју иолазну тачну , те је тражио у мојој књизи оно, чега у њој нема, нити га сме бити — према горњем гледишту. А да је оно гледиште оправдано, то доказују и радови најславнијих педагогичара — Коменског и Песталоција, које г. Н. такође осуђује, због истог гледишта, и ако се оно потврђује наукама, како су оне сада развијене. Према овоме, ја не могу да разумем побуде, које су руководиле г. Нешковића у његовој реценсији. — По обичном схватању, оцењивач би требао да стоји на вишем, ил бар ма једнаком научном ступњу са писцем, чије цело оцењује, или би требало да је још бар са искуствене стране, на да његова оцена има вредности , и можда таква критика помакне до. тичну науку за један корак напред. Али овде се то невиди ; јер г. Н. није ни схватио моје дело онако, као што је у истини, и његова критика нема никакве — ни научне ни арактичне — вредности. И с тога, ваљда пећу имати потребе, да одговарам ни на његову критику мога нредавања „ О механизму у школској настави ," које сам држао 1880. год. у београдском учитељском збору (отштамиано из ДПколског Листа), које је било удешено за тадашње прилике осн. школе у Србији, као што сам чуо, такође критикује г. Н. у Летопису „Матице Српске"; јер, судећи но критиковању мојих „Пока о васпитавању," не могу се надати објевтивној реценсији ни тога нредавања које не обухвата ни иуних 11 листова. На нослеску, изјавл.ујем, да ми је врло пепријатно, што сам ириморан, да на овај начин почнем мој рад у часопису, који врло много ценим, и то у Летопису „Матице Сриске, 1 ' којој сам и лично обвезан.*) У Београду, 18. Јануара 1887. год. ' Др. ВОЈИСЛАВ БАКИЋ, ирофесор учит. школе.

*) Овај чланак (одговор) послао сам, у почетку 1887. године, 'управи „Матице Сраске" — с молбом, да га — у „интересу истипе и иравде" — штампа у свом „Летонису." Ну савнао сам (приватвнм путем), да је књижевни одбор Матичин одбио моју молбу за то, што је, вели, одговор сувише подемичке природе. — Ја мислим, да то није довољан разлог; јер ја овде нисам нисао неку надану расправу или неки чланак за награду, него сам бранио моју књигу, и то бранио сам оно дело, које је Матиг^а тражила, и ком је књижевни одбор досудио расписану награду■ Вранио сам га од неоснованих нападаја, — које је исти књижевни одбор примио у Летопис (па још и наградио !) А написао сам одбрану — не толико због себе, колико због имена и угледа „ Матице Сриске." Па и да допустим, да је овај мој одговор оштар, опет се не може тврдити, да у њему има нешто, што би наружило Летопис, кад би се у њему штампао одговор. — Ири решавању о примању или непримању тога одговора, вал,ало је имати на уму и то, да сам ја изавван и нападнут, и то, као што се види из одговора, са свим неправедно. А неправично је поступао и књижевни одбор, тим што је примио нападај на дело, које би управо и он сам морао бранити, пошто га је одобрио и наградио, а није примио одбране, за коју одговара сам писац' 27. Септембра 1887, г^ЦР- Вакигћ.