Школски лист

— 158 —

живот једног народног учитеља, бодрим оком се пази и прати, оцењује, похваљује или куди ма у чем. Нека је учитељ нпр. најревноснији у своме раду, т. ј. нека се народни учитељ труди из све снаге да поверену му од народа младеж што више надахне науком или што но реч просветом — која му је корист, ако не живи уредно и умерено, ако не показује врлине хршнћанске на које се може и мало и велико, и старо и младо угледати ? Или, која је корист оној српс.кој младежи, којој учитељ без воље, без радости, без осећања — тако рећи силом казује деци, шта им чинити ваља, а овамо ни сам не чини. Код сваког народног учитеља најглавнија је „воља за рад". На сваки начин да се учитељ без знања, без васпитања не може ни помислити. Народни учитељ мора бити стварно и умно образован, и психолошки васпитан човек. Христос Спаситељ је рекао : „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима!" И заиста! Зар може онај васпитавати и уч-ити децу, који није на чисто са педагогијом, дидактичко методичким знањем а уз то још ако нема учитељске практике ? Не може ! А може ли онај васпитавати младеж, који баш не зна, нпр. није могао, или није имао прилике, средства да ирибави себн практике, знања дидактичко методичких, али је зато он ипак и душом и телом педагог ? Може ! И јоште куд и камо бољег успеха и веће користи од таквог учитеља. Зашто ? Зато, јер он ма да није струковно образован т. ј. он је од природе рођени учитељ. Ма да он нема Бог зна какве теорије, зато он боље упућује можда своју децу у вери, у добродетељима и основним знањима. Од таког народног учитеља и не може се искати сјајног успеха у погледу теорије. Зато је ипак он пример ваљаних учитеља. Дистервег вели: „Школа вреди управо толико, колико и учитељ". Али од правог српског нар. учитеља, који својој дужности, и своме иозиву може задоста учинити, и који је релиогозно морално васпитан и образован иште се, да буде душом и телом, вољом и радом учитељ поверених му ученика. Учитељ се — поред свог обстанка — има једино бринути за благо и напредак поверене му младежи. Учитељ мора бити народној младежи : отац и мати. Зато се више пута и од већине родитеља чује : „Довео сам ти дете, па ти остављам на душу". То су речи многих родитеља, који ово из свег срца изговоре, поверавајући своје чедо учитељу, као детињем, после Бога и родитеља, највећем ддоброчинитељу. Шта то значи ? То значи, да родитељи шаљу свој ецу у школу из свог собствсног побуђења и поверавају их учи-у