Школски лист

— 159 —

тељу, да им он — од дана, када ступе у школу '— буде васпитатељ, да их он на добро упути, а ако су и иначе од природе добра п ваљана, да их у добру још боље утврди, а ако су од природе хрђава нпр. несташна, јогунаста, глупа и зла, да их од зла одвраћа, да их учини пристојним, да их на добро својим саветом упути ; да их у школи према њиховом добу, узрасту, разви^ку и темпераменту, прописаним наукама, и саопштеним својим знањем обогати, да их оспособи, за достојне чланове људског друштва, да им отвори умне очи, да их из таие незнања у сјајно поље светлости доведе. —• Тим начином и сами родитељи, учитељи, па и ученици долазе до непобитне истине, да је знање светлост и моћ, да је разум и размишљање она способност духа нашег, без које човек у данашњем кругу живота, и у данашњим приликаиа, обстати не може. Нпр. у данашње време ако сељак не зна читати ни писати, а покрај тога још ако на жалост није од природе даровит, да може — што нам народ каже : ма и на прсте рачунати — онда је такав човек кад већ морам казати српско народну реч : окати слепац. Данас хвала Богу има и у најмањем сеоцету сриска основна школа, а школа остале нар. одности има безброј по целом свету. (Свршиће се.)

св. сш. (Поглед на једну лепу страницу српске историје и педагогије.) (За награду.) (Свршетак.) На тај начин укоренило се православље дубоко у душу и срце Србиново. Православље постало је у Срба народном вером. Ш _та више вера и народност српска слиле су се у један истоветан појам; једно без другога не може да буде. Србин се чврсто држао своје вере и народности и сачувао је те своје највеће светиње уза све буре и громове све до дана данашњега, а чуваће их до год тече једнога Србина. Све је то плод неуморнога, пожртвовнога и прегалачкога рада св. Саве. За така велика доброчинства, која је учинио своме народу, уврстио је народ свога учитеља и просветитеља у ред светитеља и слави сваке године, где га год има, на најсвечанији начин успомену његову и сваки пут храни душу своју узвишеном храном.