Школски лист

— 85 — ■

дворила, нб одмичући се од постеље болесничине. Та оне се тако добро пазише и слагаше у свему па и у нарави, јер обе беху питоме, нежне, скромне. Тако је Ружу Змај код болне сестре своје затицао, те му то милосрђе Ружичино запали срце. Славуј-песник се у лепоту Ружине душе заљубио, као што то и сам у ђулићу своме вели. Сеотра моја бодна, Оца, мајке нема, Ја је љубим, грлим Рукама обема, Ој не знам је тешит', Срце ми је стена, Лепше ми је теши Другарица њена, То румено чедо Мелем наших рана. Од тога тренутка као да је севнула одлука у души Змајевој, да са својом бурном момачком прошлошћу, на коју му и тадашње песме предишу — за навек раскрсти. И ако се донде на филистрочно моралисање наметљивих саветника жестио: Пакосни свете, шуго међ' створењем, Сиветом бијеш, кад не мо'ш камењем; Једовним срцем и језиком псећим Назови-морале лијеш да се лечим. Окан се мене. то је ио нежности срца свога ипак долазио до тога уверења, да је живот „нежење" саможивост, без више етичне цели и да се права земаљска срећа једино у идиличном брачном животу налази. Та песник као у неком блазираном расположају после толика пренасићена уживања и сам вели: Мој је живот тужан нустолина грдна, Моје ломне груди порушена црква, Увехнуло цвеће на гробљу се њија Ко да га је љута отровала змија ; Побегле су тице од сухог растиња, Само још у цркви мали жижак тиња. Њему је дакле требала нежна, женска рука да ту „пустолину" у ружични перивој претвори, да залије и освежи „увенуло цвеће" осећаја, — да од развалине сагради дом кућевна блаженства, а од жишка потпири божански пламен, који ће читаво Орпство вечито загревати. И заиста од познанства с Ружом, осећаји песникови таложе се и кристалишу само око једног, једитог средишта које