Школски лист

__ 42 —

заборавити тај мили удисак ; иодигавши манастир Хилендар у св. Гори припалио је у њему и луч српске просвете на том опћем олтару свију православних народа, а отуда се је та светлост путем његових ученика и књига расула по свима земљама српским, где се нови манастири: нова верска, просветна и књижевна средишта подизаху, у којима се не само молило и постило, него и књиге се училе и писале — тадашњи манастири били су и српске школе, орпска књижевна друштва и штампарије српске, које се доцнијо заиста и уселише у њих; проповедајући моћ љубави братске према окрутној сили државној улио је у народ наш уверење, да су светска блага малотрајна, да је вечитији пламен од камена и отворио му срце: да негује и цени душевне врлине, те је испунио стару повесницу нашу читавим низом сјајних карактера: узорима наредних му поколења. Та сам св. Сава диван ли нам је узор пружио већ првим кораком просветитељског рада свога: Он одбацује од себе раскошни и безбрижни живот богатога властелина, па узима на себе бреме труда и рада за бољитак целога рода свога. А за њиме се ниже читава поворка узоритих карактера у том правцу, који запостављају неплодно благовање, па се лаћају труда и подвига: не ће да буду рахат-господа, господари, већем слуге рода свога и добра његова. Па у доба, када се услед таковога пожргвовања и рада напунише куле благом Немањиним, те наста јагмење о њих, а опадати сташе оне лепе врлине — уздиже их до врхунца самопрегора мајка Краљевића Марка говорећи своме сину онда, када би јој настрана реч његова царску круну на главу ставила била: „Боље ти је изгубити главу, Него своју огријешит' душу !" И настадоше тешка и чемерна времена, али читав венац све бољих од бољега стаде исповедати ту изреку Јевросиме мајке и издисаху радије на коцу, али душе своје огрешити не хтедоше. Тако то беше тада, па до скора. А данас ? Камо вам данас тога од наших великана и богаташа, који ће се одрећи господскога безбрижног живота с.вога, па узети на плећа вољно терет брига о народу своме? Та коме је у власти, ни своју рођену бригу не води, већем плаћа себи бриговођу. ГГа и сами синови сиромашних и радених родитеља у нас силимице журе данас, да се посаде на господске мекане столице и додворе се лака и нерадена живота. Школовање у нас већином не бива из тежње за просветом, већем стоји у овакој служби. Св. Сава је сишао са степена највише свеске власти и ухватио се у коло радених синова народа свога и у трудби баш испредњачио далеко испред свију њих — а данас се рад код нас ниподашта не цени, те се обратним правцем захукавамо. Некада су наши стари и главу радо полагали, да спасу душу своју: да се не огреше о истину и идејале народне им, а данас су ови многоме већ малена жртва, не да би спасао главу своју,