Школски лист

_ 41 —

Немањића царство раскопаше Турци на Косову, али царство оветога Саве живи ево и даљо и данас, у невољи да нас снажи а у добру да њиме прса набрецамо. Ону целину дакле, у коју смо с љубављу сами срасли, не могоше и не шогу никакопи силни непријатељи раскинути више. И заиста. Када занемеше српски властеоски двори : господари им изгибоше, истурчише се ил се у горе вргоше, манастири су српски били једино уточиште обезглављеном народу, а и мртво тело св. Саве, св. мошти његове, велика утеха, куда је народ наш јатомице врвео на оснажење и исцељење од искушења издајништва, које га је било окупило. То је била за њега јача сила од оне тадањих му господара и они потегоше, да и ту супарницу — мишљаху униште: Синан паша спали и мошти св. Саве, да би после лакше истурчио сиротињу рају, али не успеде. Јер срце је човеково чудноват створ — искинеш ли из њега комад, те огвориш одушке на њему, ни чиме га више заменити не можеш; тако је и срце народно: што једанпут с њиме срасте, омили му и прожма га, можеш га уништити, али то из њега ишчупати не ћеш. И што је народ наш више страдао, све је већма славио свога св. Саву, па је данас слава та већ опћенита сва, валда што је и страдање наше на све стране. Целина државе Немањића се је распала, а друга се још није састала, али живи још оно јединство међу нама и од нас, што нам је св. Сава створио: један дух нас провејава и данас све синове самосталне православне цркве српске, па се и друга браћа купе већем око тога средишта, које нам је св. Сава засновао. А како, чиме је остварио св. Сава то своје силније царство међу нама, чиме је створио ово чудотворно јединство, што нас преко гора и мора, преко воље и невоље светских силника, преко свију повучених граница између нас данас ипак тако силно приваачи у целину, да осећамо, како нас подиже и снажи? Самим овим даном славе своје, самим собом, што се истакао као достојан такове славе простране у шир и у дуж по простору и у даљину и давнину по времену: јер осећамо, да нам је он унео душу у ослабело и измучено тело народно, која га је освежила, од немоћи исцелила и подигла га, да не клоне. И то ево овако: Силажењем из сјајних царских дворова у скромну калуђерску ћелију подигао је углед ономе реду људи свога доба, који су тада били једини ревни наставници и учитељи целога народа; однеговавши читаво поколење себи подобних такових учитеља разаслао их је по народу, те су једнолико расејали племенито семе науке Христове по српству васцеломе, те тиме омогућили и олакшали потоњи општи споразум му за велика дела свенародна; израдивши У васеленског патријарха и цара грчког самосталност српске цркве и вишега јој свештенотва ослободио је и душу народну од притиска туђинскога, те је тако слатко одахнула, да кроз векове није могла