Школски лист

— 44 —

кућу прадедовску над главом, да ћери у руке свилени штит од оунца уклопимо, да јој господско не поцрни лице; да сина заоденемо лисичином опточеним капутом — а зараде никакве од њих не очекујемо, јер — велимо — ни друга господа не раде. А томе је крај, да се данас већ на прадедовини нашој шире Немци и Румуни и да су нам се на многима предстражамо погасиле већ ватре и бадњаци. Зато ширите у животу своме и раду на све стране ову славу св. Саве, јер он вам је најбољи узор и за вас и за ученике ваше: живот је његов непрестани ра.х, труд и успех у цркви, у држави, у друштву, у просвети и књижевности, а тога се ради баш одрекао господства наслеђенога; њега истичимо на челу школа наших, јер су оне творевине творевина његових, а он сам собом најбољи наш учитељ и просветитељ свију нас и у будућности нам, као што нам у прошлости беше. Он нас учи, као што каже мудри Томазео: „Радимо за најдаљне унуке наше, а тада и за нас ћемо радити. Не може добро да живи управ двадесет година, ако не може да живи и двије стотине. Уфање, нада, као и око, ваља да све около ухвата, планине и долине, а не да гледа оно само, што нам пада пред ноге. Животиња тако живи, али љубав крила има: колико у прошасто време, толико и у будуће она лети. Стољећа су сати. Они, који ће доћи и након хиљаду година, они је од исте породице наше, ближњак наш прави. Дигни, човјече, очи више себе, рашири душу згрчену. А ти, оче живих и мртвих, ти, прама коме вријеме иде као магла прам сунцу, ти нам помози да гледамо човјечанске користи с твојим високим предвиђењем, да грлимо незнане, мртве, и непријатеље с истим грлењем небеске љубави". Ето тако је и св. Сава за нас радио, то је и његова наука. Њу треба да пригрљавамо и ширимо сви, јер то је спас наш. Па и ви, мили родитељи српски, похитајте увек у данашњи дан у школе деце ваше, да се и ви запитате, да ли сте дужност своју према роду своме иснунили, да ли вам се множе умилни гласићи, што поју данас песму светоеавску. Јер заиста вам кажем: ако и даље буду овако сазревали плодови данашњега лакога живота и господства нашега, ако и даље — као ове године — свештеник са амвона злогласно огласивао буде: више их је умрло, него што се родило, ни царство св. Саве не ће нам бити дуговечно, ни његова слава дуготрајна, јер је не ће имати ко одржати и прославити. Друмови ће зажелет' Србаља, ал Србаља више бити не ће, јер суши се дрво, које се не подмлађује, а добар домаћин чупа из корена злопаку воћку, која само себе тови, а плода не носи па ће и Богу једном додијати. Него да се усели и опет у нас она виша љубав према живом благу нашем, па да сваке године све то многобројнији и сретнији ускличемо љубављу светитељу Сави.