Школски лист

— 148 —

То су вечити робови аукторитета, који немају никакве наде, да ће се и сами кад год на ово почасно место уздићи моћи. У њиховим очима мало вреди шта вели ко, већ само ко каже шта! Из више реченога сљеди, да није само довољно будити душевне способности дечје, него да поред тога ваља будити у деци тежњу и вољу за радом. Ко у младом добу не започне посао, касније га баш и не ће започети. У колико се душевни хоризонт детињи проширујг, у толико исто ваља да се и самопоуздање у детета јача. Све оно што васпитач ради мало је и поред најбоље воље и намере; главно је да уме забавити ваопитаникз. Васпитач утиче с поља, а васпитаник ради изнутра. Није нужно а није ни могуће у свему обучити васпитаника, с тога га оспособимо, да се поред светлости сопственог рааума уме наћи и оријентовати. Нагон за радом ни пошто не ваља обуздавати код васпитаника, шта више треба га потпомагати, јер је баш то главни покретач саморадње. Дете ваља да заједно ради с васпитачем, нека се обоје труде на оствароњу једне цељи. При учењу не треба удесиги, да дете све готово на"ђе, тако рећи да му се све сажватано даде, него треба оставити маха и његовој сопственој увиђавнооти, те га тако приморавати на мишљењо. А ко за што би и лупало оно главу, кад има ко за њега да мисли? Не дамо ли дотету прилике да само мисли и само себе испомаже, већ га навикнемо да се ослања на друге, довешкемо га до тог опаснот уверења, да му никада и неће бити потребно да само мисли. С тога ваља детету у стварима од мањег замашаја, дати известан степен слободе и самосталности, већ и за то, да се само креће и сазна шта је то одговорност. Пустимо га нек опроба на своји крили полетети. Поред свега тога настојавајмо, да вији и сазна посљедице својих поступака, то ће му улити храбрости, а храброст је мати снаге, енергије. Обично се чудимо, да се често из најнижих друштвених сталежа појављују бистре и умне главе. Али не треба ни мало да се чудимо томе. Бацимо само мало дубљи ноглед на васпитање деце нижих и виших сталежа, пак шта ћемо видети ? Дете с.иромашних родитеља обично је остављено само себи; родитељи не могу бити свагда узањ, те будући остављено само себи домишља се и испомаже се онако како уме. Док међу тим уз дете богатих родитеља, видимо вазда гомилу брижника поред којих оно нити