20. октобар

смести. љаци имају обичај да и у загрејаним вагонима | остану у зимским капутима. ___ седели су или стајали стиснути. Велики број жена враћао се су се мотли видети и бројеви. Други су носили купљену робу. Они који су ја жалосно су жмир__кали над главама људи ко

до малог дела клупе, Лећи, испружити сет Био би празник да се може сести. Већа деца, за коју се већ морала платити возна карта, мајчином или очевом крилу, или главом наслоњеном на груди својих родитеља, бдела као уморна кандила над шароликом томилом сиротиње. Међу _ прљавим, закрпљеним свакодневним оделом, отр_ цаним краватама и измореним лицима, налазио се

целе ноћи кроз мађарску равницу.

УМОТННЧАИ атеље

— основни УСЛОЂ за озбиљан стваралачки рад

ре овог рата београдски ликовни у метници нису имали никаквих могућности нити потпоре од стране лржаве да себи обезбеде услове за солидан и плодан рад. Само уметници у моди, чији су радови одговарали декадентном ужусу снобов“ ске средине „долазнли су до средстава да сазидају атељее. Но њих је било једва два-три. То је имало и одраза на предратин рад наших ликовних уметника. :

У нашој новој друштвеној средини, одмах по ослобођењу, у коренито измењеним услови“ ма, народне власти су поставиле ликовног у“ метника на његово право и одговерајуће место, дајући му, једновремено. могућности да ствара, ради и учествује у великом проџвату културе и просвете, који је обухватио читаву земљу.

И услови за рад знатно су промењени. Ликовни уметници који до тада нису имали 2тељеег, или којима су утоку рата порушенњ добили су на Косанчићевом венцу 19 целу зграДУ. Ту се. за први мах, сместило око 20 ликовних уметнике. И у другим крајевима града оспособљене су поједине просторије. Исто тако, оправљена је и зграла у Јевремовој 19, где се сместило пет уметника.

Ма да су ови напори народне власти. У постојећим могућностима. били знатни и умногоме допринели решењу безладежног стања које се повлачило годинама, ипак је питање уметничких атељеа још увек веома акутно. Акутније утолико, што у Београлу има једва пет до шест атељеа у којима се могу оствари“ вати велике сликарске композиције, Скулпторских готово и нема и скулптори су принуђени да користе друге радионице, што, ПпојМмљиво, омета рад. ·

Удружење ликовних уметника Србије броји сто чланова, од којих највећи део ЖИВИ И ради у Београду. Међутим. с обзиром на вглике задатке који се постављају спрел наше ликовне уметнике јавља се као горуће баш питање просторија за рал. питање гтељеа.

И зграда на Косанчићевом венцу, Као и зграда у Јевремовој улици, а исто Тако и дру“ ги. негруписани атељени немају потребне ДиИмензије за озбиљан рал у луху данашњих потреба. То су уједно олаје за становање уметника и њихових породица што је И незлраво и за уметника незгодно, јер је ограничен и скучен. никад довољно миран и спокојан. О» сим тога. десет атељеа на Косанчићевом венпу, поред тога што су им димензије неолгова» рајуће, немају ни неопходну северну светлост.

Поред тога. знатан бро!; ликовних уметника сасвим је без атељеа. Они су осуђени још увек на нерал. што значи губитак за нашу савремечу уметност

У Улружењу ликовних уметника Стбије постоји преко 20 молби за атеље. Но ни то није геална цифра данашњих највеопходнијих потреба.

Да би наши ликовни уметници могли да остваре све оно што се од њих с правом 0чекује, да би могли ла одговсре крупним залапима којн се прел. њих постављају, нужно !е да се што пре приступи градњи атељеа. како на најзишим спратсвима зграда које се полижу» тако и. преуређељем, на већ постојећим погодним згралема.

Потребне димензије уметничког (сликарског) атељеа, с обзиром на неопходност рада великих композиција, износе 10Ж7, са висином сл 450 метара. Разумљиво: поред те радне просторије, У којо! је. због боја и због немогућности доброг грејања, као и због осталих услова немогуће становати, неопходна је соба за становање и остале нугпросторије. јЈег је погрешно уметника олвајати ол атељеа. Што се скулптора тиче. њима су потребне далеко веће радионипе.

Од правилног схватања ове акутне потребе наших уметника, ол брзог решења овог горућег проблема, зависи читава преоријентација и прелазак на значајан уметнички рад, Који треба и мора нашу еру изградње социјализма да овековечи у својим делима.

Јулија ЛУЧЕВ

__Барта Лајош

препун путника. ВБећ су се сви и сместили. Срећан је био сваки ако је међу многим људима, корпама и пакетима нашао кутак где је могао бар некако да се Сви су љуци изгледали натронтани, јер се-

Ту: који је малочас ушао у станицу био је

Жене, људи и деца

кући с пештанске пијаце. На корпама и су успели да дођу

дремала су на

понеки гојазни сељак, румена лица, у плавој . Међу њима понека млада жена за коју се

"мотло рећи да је у своје време била лепа. Воз је . | а 48 ленд ва Источној станици, људи су се међу-

Свима мм је претстојало

тискали. путовање

Жајзад се локомотива јако захуктала као кад уздише; точкови су се покренули и

___вез је пошао. Тек тада су се попела два човека ћ степенице | ~ — Силазите!.

дноосовинских кола класе. „Не. може се ои улази! Сила-

Цртеж Београда у време аустријских мапада 1788 године. У првом плану десно

види се

теритари!а Новог Београда са мостом који су

Аустријанци били подигли ради прелаза преко мочвара и преко Саве и са њиховим утврђењима на Сави, где почињу понтони.

еограђани, који радо шетају испод липа оне калемегдавеске стазе што гледа на Саву, имају од почетка ове године ретко задовољство да посматрају зидање нНовог Београда и да маштају о томе како ће он ускоро изгледати. Пролетос још ома пространа пољана између Саве, Дунава и земунског друма била је пуста. Појавила се затим једна барака, па друга, па трећа. И пре него што су се липе горе на Келемегдану расцретале, дола преко Саве никла је из песка читава варош: барака, окружена грађевинским скелама и гсмилама материјала. по новопросеченим путевима, који ће ускоро постати штирски булевари Новог Београда јуре већ препуни камиони. Већ су озеленели и млади дрвореди посађени јесенас.

За старије Београђане то је, можда, још већи догађај него за омлалину. Они су навикли да одозго са Келеметдана гледају Саву разливену све до железничког насипа. Многи се јогт сећају и стара вустриске карауле испред које су се шетали аустриски жандарми са петловом перушксм за капом. Она се налазила крај леве обале Саве, недалеко од ушћа, и стргховито је бола! очи Београђанима. Кад је 1914 Аустрија напала Србију на ту караулу много се пуцало и досбровољџи су ноћу прелазили преко Саве да смакну аустриску заставу са ње. после Првог светског рата од карауле је била остала само гомила рутгевина која се свакз године смањивала, док најзад није сасвим ипичезла заједно са сећањем на жандарме са петловом перушком. Мало је Београђана пре 1914 смело и помишљати да ће оном стазем, којом су се шетали претставници хабзбуршке полиције, кооз једва нешто више од три деценије проћи најлепши булевар великог Београда.

Иако је вековима био само пусто и мочварно поље, терен на коме се сад гради Нови Београд није без своје историје. Стари писци помињу га обично при описивезњу ратних догађаја око Београде, јер се бебгоадски град није мого зоугети пре мего што се свлала земунским пољем м Батним Острвом, али поред тога сачупана је успомсва и на неке дстађаја који су се за времег мира догабали на левој обали Саве, близу њенсга ушћа.

Изгледа да је још за време Римљана прекосавска равница била везана мостом за Београд. 30сим, грчки историчар М века, каже на једнсм месту свога дела да је претендент Андрогације гонио римскста цара Грациана преко Норика и Паноније

(«Срема и да га је стигао и погубио „на мосту код

Сингидунума“. Онај податак не сматра се, међутим, сасвим сигурним јер, се тај мост нигде више не помиње нити му је нађен икакав траг.

У два маха Турци су опседали Бестрлп: 1456, али га нису могли ссаојити, макп су пр велике гуџитке. јер је све време граду стизала помоћ из 3 'а. Михам с тиновић из Острвице, који ] коо јаничар) учеоствовао у опсади Београло 1456 године, прича У сеојим успоменама. како је Мехмед П камерагао да јелзн цео војске и топова пребаци преко Саве и Дунава и распореди их крај обала према Београду. Миљ му је био да спречи пристизање помоћи из Мађарске. Неки доглавниши саветовели су му, међутим, ла то не чини и тако је султан одустао од поседања прегссавске и прекодунавске обале. Турски писеп Дурсум бег прича исто то и лодаје да су прстивниги прелаза говорили султану:

„Шта нам смета непријстељ који се налази на супроткој страни2 Рагбити град и опленити га прод његовим очима учиниће да султанцсв углед и снага буду Бепн“.

Султан Сулејман, који је 1521 освојио Београд, није учинио ову грешку. Ов је против Београда са југа послао мање одељење своје војске, а он сам са главнином прво је освојио Шабац, затим је кол Шапца начинио мост преко Саве, пребапио војску у Стем и левом обелосм Сева дошао до З:муна.

Турски хосничар Абтул Ема огако описује кретање Сулејмзнове војске сремском равницом пре ма Београду:

„Ноћу, уочи недеље 23 шшабана (28 јула) кренуле су претходнице. Пошто је ноћ била мрачка падишах је наредио да сваки војник привеже за врх копља светиљку и да је запали, те да тгко светлост светиљке удвоји сјај његовог убојног копља. И тахо је те мрачне ноћи сва земља сјала како само могу да сјаје најлешмпи небески крајеви".

Сулејмзн је своју војску улогорио пред Земуном, вероватно на земљишту где се сад зида Нови Београд. У сваком случају главне турске снаге приближиле су се Београду са те стране. Чим је стигао у Земун Сулејман је наредио да се топсви, који су са њим довучени, одвуку на обалу и да створе ватру на Београд. Затим је 1 августа отпочело пребацивање турске војске преко Саве. Сутрадан сам Султан појахао је коња и изишао на ушће Саве У Дунав, отприлике на оно место где ће се подићи зграда Централног комитета КП. У том тренутку, каже турски хроничар, „ветар царске љубави силно је узбуркао валове ратничке храбрости“. Настали

тачна

зите! — викали су кондуктери, ма да су и сами знали да би била већа несрећа да људи сиђу него ца остану горе.

Она двојица се нису обазирала на њих. На пр-

вом, кракатом, висила је бунда од јагњеће, коже и досезала му до чганака, а на другом, такође мршавом и високом човеку, по квалитету његовог кратког зимског капута видело се да је сиромашан. Онај у кратком капуту само је гурао навише пред собом онога у бунли.

— Зар не видите да водим болесника А сем тога ми смо се већ попели. -

Воз не застаде, точкови су већ били у покрету и два закаснела путника угурала су се са мале платформе у претрпан вагон, Они унутра нису им се обрадовали и викнуше на њих:

— Затварајте врата! Зима је! Шта: вам пада на

памет! Ионако нас је сувише!

Лакзце је било рећи да се врата затворе него то учинити; то је значило прећутно одобравање да се угурају међу њих. Онај кракати у великој бунди није поздравио, промрмљао је нешто и, измучена ли ца, прелетао очима по гомили.

— Јој, — изусти затим — јој, Петре, скини ми бунду! Тешко ми је!

Ове речи биле су упућене оном у кратком капуту, стиснутом уз врата иза његових леђа. Петар му је скинуо бунду и ставио тај тешки терет на своја плећа, пошто се узалуд обазрео око себе, јер су све полице биле претрпане кутијама и пакетима као какво трговачко стовариште. Болесник је сада стајао без бунде као какав жалосни откривени споменик. Лице му је било пегаво, изборано, упало, а

су страховити јуриши са свих страна на београдску тврђаву. Мако су артиљериски хитци допирали до његове близине, султан, је оданде целога дана управљао нападима на Београд. Сутрадан 3 августа изишцао је поново на исто место.

из даљег излагања турских хроничара и оствпих извора не види се да ли је главни стан Сулејменов за сва време опсаде Београда остао на ппекосевсисј равници, али су свакако и даље главне турске снаге пристизале са те стране. Одмах је са велихжом енертијсм отпочела м изградња моста преко Саве. Мост ја завршен 17 августа, а још пре тога из Смедерева су волом били довзвучени нови топови и постављени на Ратном Острву.

Београд је коначно пао у турске руке 29 августа.

Мост који је Караџа паша за време ове опсаде подигао да би везао турски табор на прекосавској равни са Београдом био је изграђен на пснтонима. Касније су Турци, ради сзојих војних потреба, у вутше махова подизали понтонске мостове преко Саве. Један такав мост, шездесетих година ХУПЛ века, није се завршгвао на левој обали Саве, већ се на шиповима продужавао преко мочвари према Земуну. Ево шта о томе мосту вели турски писац Евлија Челгбија:

„У петак трећега плана месеџа Зилкаде 1073 гопине.(8 јуна 1663) пређосмо код Београда реку Саву ка дрвеном мосту начињеном од 50 лађа. Ја сам сиромах ишао пешице и ширина реке износи потпуно 400 корака. Заједно са војницима прешвао сам четири хиљаде корака дугачак мост који је склопљеч од стстина хиљада грепа преко савских баруштина и земунске равнице и који стоји у вези са горе поменутим мостом преко воде“.

У свом времену сталних експедицијг према северу Турпима је било потребно да пут за Земун буде пролазен преко цела године и због тога су подводни терен поемостиги на овај начин. О истом местру Хајнрих Отендорф 1668 каже:

„Тај сада толико знаменити турски мост саграБен је од јлнуара до апоила прошле године по наређењу Исмаил паше који јг тада боравио у Будиму. 'Мост лежи на 55 лака (понтона) и везује стве обале, а олавде се протеже чврст дрвени ро пола миља прско “либовите трском обра-

сла Ма љи спота моста морали су сам сжи) гл хани сем Д“бровчана, и Јевреји да реле са МУ људи длнлевиг, изчо су се хритЕтни за 4000 а Јев за 100) турских дуката от-

купити од кулука. Мост је дугачтл 3380, а широк 15 корака, па је пгтребно пола сата да се на коњу пређе, на њему је постављено неколико мотака мото као на осјечком мосту, на којима висе буздован, ратна секира, полумесец, крило и слично“.

а: времтутртралње свота моста преко територије будућег Кор саграпа Турека је била на врхунцу своје силегТКеја 32 псчтла опапати после пораза под Есчом, две леџеније гпастије. Отала отпочела ја сети7а аутттмекти маптта па Шесттат. Приликом стаказ густриска опсапе Беогпвла погкосавска равнимна употребљавана је за конџентранију трупа, а грађени су и мостови ка поктонима преко Саве.

Ни српски уставици пол већством Карађорђа 1806 године нису могли згузети Београд самп нападима са сува. Они су, истина. 51П ногембра 1206 успели да

злузму на јуриш взрот. али им је отмах јасно била ла У грћат ве могу позоптпоти ги Тутпке натерати на послу лоосоц пви буту слобстиеим са водаде стгеча водстол се Супу могли сназсетати хра-

нам из Зомука. Метттта зе за устамета бела велика ттто је све землиштте са птуге стане прека било У густриској власти. Па мипек неколоко гана по уласку У ваоготл, Милоје Петпловић и Вуле Млић прећу са једним топом на Ратна Острво, чији је ближи деб, по тврђењу неких заробљених Тургка, припадао Београду. Острво је тала било пусто и загасло у висок шевар, јер су Турци још приликом заугимања Београда 1521 били посекли стару шуму на њему. Кад су слелећег дана Туоџи пошли на лађи ка Земуну да купе хоану, тоблија Јевта из смегеравског Лозовика опали са сстова топ на њих, а остали оспу гватоом из пушака, што Турке збуни и заптрепасти јер се теме никгко нису надали. Зато се врате натраг у град.

Аустријанци су после свог долазили на острво, протестсвали и претили тврдећи ла су Спби повпђепили парско земљиттте, али им то није помогло; Срби су остали на Ратном Острву и олатле тукли град. Мако су имали само један топ наносили су Турцима велику штету јер су гађали Горњи Град, тде су се Турци били склонили бод топовске ветре из вароши. Турпи су покушали да топовима из трада уђуткају Јевтин топ на Острву, али нису успели јер га нису могли видети у шевару.

Срби Земунци доносили су за све време ове акције храну и пиће војсци на Ратном Острву. О Божићу су им чак послали пун чамац печеница и друге хране.

таи мен- - - о - БИТОВА ВАРА БЛЕДА АОЛ ЉИНААЕААВЕЕА НА НААЗННЕБИА А СИАРАВИИВААЕЕБВА аи 1 не ининиоаеаианнеи а еиииив и вренвини а

ј

истурене вилице као да су с муком држапе браду и уста. Мале, ситне очи. ма да су лукаво гледале, ипак су биле тужне и као да су тражиле самилост. На болеснику је било плаво сељачко одело, које је, изгледа, дебљи човек носмо пре њега. Поште је дуго лежало у орману, од њега се осећао мирис плесни, игвко је било ветрено напсљу. Но, сада меЂу толиким људима, то није сметало.

— Сад ће се ваљда то уредити! Зар ви да стојите као болесник! — почес је Петар са својом тактиком; — Јој, — одазвао се болесник и од бола стиснуо танке, увеле усне. Од стењања опустили су се њетови ретки бркови и уоквирили му браду. Јој! счима је прелетап опет преко гомиле људи. Олабавио је своју прну кравату, истезао врат да би могао боље видети: — јој, заиста је тешко несрећном болеснику! Заиста је такав човек тешко кажњен.

Људи су почели обраћати пажњу на њега, али се нико није покренуо. Воз је већ напустио последње куће Белеграда и уједначио такт точкова У равници Напољу се беласала счежна, зимска ноћ, а на прозору су се све чвршће хватали ледени цветови

— да ли тресег — запита Петар, да би вратио пређашње расположење. Он је болеснику био рођак и био је плаћен да га прати у Пешту.

— А јој: — стењао је даље болесник — још како тресе!

У то с клупе крај прозора устаде једна млада жена.

=— Па, седите. сироти болесниче!

— Хвала! — изусти болесник и не помаче се.

— Ма, селите! — понови жена. — И моме мужу. док је, смромах, био жив, било је најтеже кад га је. нешто тресло.

Петар је додао:

— Не сме да селне до презора, може да назебе!

— А, тако! — јави се младић који је седео до

лужне жене, стаде до прозора, а млада жена

седе на корпу, као што су то чиниле и остале жене.

на уступљено место Петар стави бунду и рече двосмислено:

— Он мора да седи на меканом седишту, кад већ

_ не може да лежи.

На ове речи нико се није осврнуо. Болесник седе на сложену бунду, али ускоро поче да се мешкољи и да стење. |

човек, обрастао у браду, који је вукао дим јев-

Прихжљештени са обадве стране, Турци су најзад морали да предаду и Град. Сулејман паша напу. стио га је 23 фебруара 1807. Тако је и Ратно Острво, ма да још ма аустриској територији, одиграло стоју улогу У ослобоздсњу Београда. Благодарећи Милоју Петровићу и Вулу Илићу. који су се одлучно успро. тивили ултиматумима хабздуршких генерала, бла. годарећи тобџији Јевти из Лозовика и буљукбаши Ранку из Остружнице, који је својим метком оборид пвозара на првој турској лађи кад је кренула из града. учињени су први кораци у борби која ћа касније довести до пуне слободе и омогућити да Ратно Острво постане спортско средиште Новога Београда.

Док су Турци владали Београдом, за време мира, често су приређиване велике свечаности приликом дочека разних европских посланстава, која су ишла за Цариград. Та посланства обично су се спуштала бродовима низ Дунав до Београда, па су одатле продужагала сувим. Обичај је био да турске лађе изађу у сусрет гостима до ушта Саве у Дунав и да се упараде између земљишта Новог Београда и Ратног Острва. Остало нам је некслико описа ових тур. ских свечаности. Једна од најпомпезнијих била је организована 1616 године, приликом. дочека немачког царског посланика Хермана Барона с Худениц, Према ушћу Саве у Дунав његовом посланству у сусрет је изишло двадесет окићених турских шајки које су се сврстале у облику полумесеца и дочекале госте пупњавом, покличима и турском музиком. У исто време и са београдског града пуцали су топови.

У оваквим приликама Земунци су се искупљали на терсму Нсвог Београда да одатле гледају параду, Сам врх између дунавског рукавца и Саве они су називали, по немачком „Савешпиц“,

после ослобођења Србије, док су Турци још држали београдски грал, продужиле су се још неко време ове аустриско-турске прраде. Једна од највећих приређена је 1817 приликом доласка Франца п у Земун. Том приликом Мграшли Али пгша прешао је био у Земун са тевабијом која је бројала око 600 људи. Са њим су били им српски кнезови Милош Обренсвић и Вујица Вуличевић. Турци су на земунској обали расапели око тридесет аигтора, а према њима било је разапето и неколико аустриских, међу којима јелан од црвене и беле свиле за цара и царицу. Срби Београђани много су се после оге падђаде смелјали Марашлији зато што је цару мн царици махнуо руком да седну, мислећи да су они устали на ноге из' страхопоштовања према њему. 25

поводом свих парада Београђани су се понекад смејали и Аустријанцима. Тако је 12 августа 183) дошао у Београд аустриски чиновник кога су наши звали толмачем зато што 1е одржавао везу са тупским Бл ма а у истс време служио м кад тумач, Он је стио београдоког везита да ће га сутра| посетити аустписки, адимрендер“. још ј8 долао ла ће исте ве Ау зли послати шајке на „Савешпиц“ и да ис се приредити „искуснјелли зајеоверк“, то јест изванредан ватромет. Аустријанци су очевидно хтели да запање источњаке и да свој долазак учине што импозантнијим. Та вест брзо се раширила по Београду. На Калемегдану се искупило мноштво света. Сам везир сишао је у ђум рухену (паринску зграду на Сави), да одатле посматра „фајервер:“ на другој стргни Саве. О томе ватромету, који је трајао два сата, Милошев 6београлски пове те Панта Хаџи Стсилов писао је кнезу у Крагујевац;

„Обаче ништа друго важно нисмо могли видети сем шест ракетли које су ишле у висину и које су као мале звездице изображавале и светлиле по неколико минута. При томе је Турпџима било смешно јер није никаква мајсторија показана“.

.

Све је то. данас само далека успомена. Паша више нема у београдском граду, ни „командирендера“ у Земуну. И'ичезли су мостови на понтони“ ма и они на „сто хиљада греда“. Нема више ни мочвари, ни шевара на левој обали Саве. Два гвоздена. моста већ везују Земун са Београдом, а изград“ ња нових, још већих и лепших, већ се припрема. Ба пространој равници, где је Сулејман освајач окупљао своје хорде м где су Хабзбурзи подизали свилене шаторе и приређивлли смешне ватромете изграђује се сала Ног“ Ђеограл. лепши и већи од свих градова које су оги освајали и рушили, један од најлепших градова Европе.

Будуће тенегатије поносиће се Новим Београ“ дом, али, ма колико с правом поносне биле због својих сопствених великих дела. дужност ће ИМ бити да нихад не заборава дуту и тешку берб" коју је народ водмо вековима док је остварио да нашњу слободу и омогућио данзшњи напредал.

Мих. С. ПЕТРОВИГ

, пи | П И ЈА тиног дувана из земљане луле с кратком дршком, рече; — Требало је да узмете карту за господску класу! : — А јој! — уздахну болесник. — Педесет круна

одз професору, = самс три минута био сам у ње говој соби! Три дана у Пешти, и уз то двојиша јер и овај — показујући на Петра — иде на мо рачун. Додај томе зпстеку и воз за обојицу тамо и натраг, и одоше две стотке.

— па шта је рекао професор — упита сељанка У Углу. главе умотане у мараму вишњеве боје.

— Рекао је ла пијем лек и узимам прашањ кад то потрошим, да дођем горе, па ће видети.

— Та није много!

— Није! — одврати болесник. За толике паре " није много! 1

Снажна жена, крупна лица једва је седела ла њега због неколико пута пресавијене бунде. ВИ пута је хтела дг упита: може пи се ова бунла друкчије савитиг Али она је бипа мека срца и Ни рекла -ништа, да не би дирала болесника. Рациј устаде, скиде са полице свој свежањ, спусти међу остале на под и седе на њега. а

— Ја ћу ла се сместим на свој свежањ, а ви, (а роти беслесниче, — селите угобније! :

— Петре, — зовну болесник, — Простри ми бун ду, гвако је сувише пебела, пашћу с ње.

Петар приђе и преко оба седишта разестре бунлу. пУ

Једна мршава жена. на чијем се кошчатом и вилело болесно руменило, вли изгледа да није а свесна да ће је тежак м патнички живот, брзо ЈУ нети у гроб. сслови га с пруге стране клупе И жаљењем рече: ом

— Богме. мора да је врло тешко овом сирот ша болеснику! Поготово, кал не може ни да се опруж

Младић крај прозора је схватио да се то одн на њега, али је размиштњао да ли и по други га устане са свог места. Нико није обраћао паж на речи нопог болесниковог заштитника. ВИА а де тишина, чула се само лупа гочкова. Можда је И је дић баш то ћутање тумачио као оптужбу. Сави као цитарету, припалио је. и онда устао. Није Р упи ни речи. само се наслониб као и остали. На Клу ко је мирно седела јошт само Једна девојчица бррту, а подне. Иако је платила целу возну мајка јој рече:

= Сместићеш се и у мом крилу! —-и-на 79 ~