20. октобар
_ кестру,
"Баотад је да ош један Симо _ Ниски орнестап _
ОРЕД симфониског оркестра Радио-станице и оркестра | Уметничког ансамбла Југо" словенске армије, појавио се ових дана у музичком животу престонице и трећи симфониски оркестар, РУСЕ | 5 После ослобођења, када је ствар васпитања и културног уздизања народних маса постала ствар народне власти, омогућено је радничкој класи Југославије да изградњом социјализма стекне високо знање, свест и социјалистичку културу. Тако су и железничари већ 1945 године развили плодан и масован културносуметнички _ рад. Њихово културно-уметничко друштво „Бранко Цветковић" извршило је моћан утицај на културни препород службеника Министарства железница, Најтеже је било формирати музичку секцију. Недостатак инструмената, нарочито дувачких, отежавао је формирање секције. Зато је она основана тек августа 1948 године. Жељко Страка, данашњи диригент симфониског оркестра, нарочито се залагао при набавци инструмената и у о купљању музичара-аматера из редова железничара. Са неколицином другова одлази у Стару Пазову и Инђију и тамо на таванима проналази разне старе инструменте.
Од ватрогасне чете откупљено је неколико блех инструмената. У секцији је, најзад, двадесетак музичара имало икгтрументе. Међутим, прављени у разним фабрикама, они се нису тонски подударали. Зато се највећа пажња углавном обратила гудачком оркестру. који и данас чини језгро симфониског оркестра.
Није прошло ни три пуна месеца од оснивања секције као и напорног свакодневног увежбавања, а овај мали оркестар постаје један од стубова друштва „Бранко Цветковић". За кратко време толико је напредовао, да на међуградском такмичењу културно-уметничких друштава, одржаном новембра прошле године, добија прву награду. Овај успех потстакнуо је Министарство железница ФНРЈ да употпуни музичку секцију и да.створи симфониски оркестар. Министарство за науку и културу образовало је комисију која је испитала могућност за стварање симфониског оркестра. У даљем раду оркестар посећују наши музички стручњаци, педагози и критичари, који својим саветима и сугестијама омогуЋују још већи напредак музичког тела.
За непуних једанаест месеци рада оркестар је показао одличне резултате, Он наступа на интерним приредбама, прати хор и фолклорне игре, које су, захваљујући орсимфониски аранжиране. На многим приредбама наступа самостално, Прецизним и студиозним радом, кроз свакодневно четворочасовно вежбање, оркестар је савладао значајна дела симфониске литературе, Бетовенова Прва симфонија, једна Моцартова и једна Жајднова симфонија и друга позната дела налазе се на репертовру оркестра. Наступ на културноуметничком фестивалу у Љубљани, поводом прославе 100-годишњице железница, приказао га је као значајног чиниоца у културно-уметничком уздизању железничких трудбеника. Због успеха на фестивалу додељено му је посебно признање Министарства железница ФНРЈ.
• Велики и тежак пут од музичке
секције до симфониског оркестра савладан је са успехом.
МАЛИ РЕЧНИК
Грађани се на концертима и у штампи често сусрећу са разним називима музичких облика. Због тога Бемо у овом. и у наредним бројевима дати кратка објашњења о појединим изразима и називима музичких облика; који се чују на концертима, у
СОНАТА и
Реч соната потиче од талијанске речи сонаре што значи свирати, звучати. То е већа композиција састав за поедине инструменте, најчешће за клавир, виолину и клавир или виолончело и клавир, и има обично четири става (дела). Класични облик сонате има че„јтири става, али то није правило. Соната може имати и три, два или само један стан. Код сонате треба да разликујемо СОБАТНИ ОБЛИК од СОНАТЕ КАО ЦЕЛЕ КОМПОЗИЦИЈЕ У НЕКОЛИКО СТАВОВА (делова),
СОНАТНИ ОБЛИК појављује се обично у првом ставу, а може се појавити и у четвртом или трећем ставу. Сонатни облик садржи: експозицију тј. излагање, када се јавља главна и споредна музичка тема супротних карактера; развојни део или такозвани спроводни део у коме се две главне теме или њихови елементи _разрађују и тиме ствара драмска напетост у музичком делу; репризу, У којој се као у експозицији јављају обе теме; коду, која није обавезна у сонатном облику, али се често Ила као завршетак целог сонатног Ј а. |
__СОНАТА КАО ЦЕЛА КОМПОЗИЦИЈА
укључује у себи став који је компоно-
ван у сонатном облику, као и два до
три става, од којих је Један У лаганом
пак. У што све у пелини сачињава со. К
СОНАТИНА је мала соната и то већином из два или три става,
СИМФОНИЈА је велика композиција 3а оркестар у облику сонате. Могло би се простије рећи да је. симфонија сона-
та за велики оркестар,
КОНЦЕРТ је композиција у облику и као што је поли ар а сто.
с познато, концерт за разне солистичке МНСТрУМАЕН но 5% кл
# добио
ЊЕ вир, виолину, виолончело, флауту или
1 ти ПРАТ оркестром. Знаођчи, з соната з ло-инстру! менте и оркестар. “ И њи У
ПИ И И а ом АЊА ЈЕ Ку та Зи а] 1 “
И лас прдолаће осамфесе а
"нова премијера у Београдском драмском позоришту ОЗОРИШТА у НР Србији про-
| славила су низом премијера
из домаће драмске литерату-
ре осамдесетогодишњицу Народног
позоришта у Београду, Београдско
драмско позориште обележило је, 15
овог месеца прославу премијером
драме „Ватра и пепео“ од словеначке списатељице Мире Пуцове.
Мира Пуцова на занимљив начин обрађује издајнички рад словеначке буржоазије за време Народно-ослободилачке борбе, њено повезивање са крвничком „Црном легијом“ и избегличком владом у Лондону, као и њену разјарену мржњу према партизанском покрету и народним масама уопште. Џепео — то је једини остатак безглаве групице издајника словеначког народа.
Старог сенатора игра Милан Вујновић! Тању, његову кћер, Татјана Лукјанова; претседника Тојана, ратног добитника, Бранко Ђорђевић; Падра Ђованија, војног свештеника
" у италијанској војсци, Теја Тадић;
Мартела, курира из Лондона, Предраг Тасовац; Роба, слугу код сенатора, Милан Живковић; Ирис, сенаторову сестричину, Олга Ивановић; Саву, његовог сестрића, Станојло Фирауновић.
„Ватру и пепео“ режирао је Теја Тадић, а нацрте за декор дао Сава Рајковић.
Пера Добриновић
му
55
.
п живот
иофињице Народног, позорииио | један
Сцена из драме „Ватра и пепео"
зе
г
Пера Добриновић
— први реалиста на нашој сцени
ДАВНО је прошло доба романтичне патетике, лажне театралности и извештаченог хероизма на нашој позоришној сцени. Ако се данас по гдегде и чује остатак тог преживелог патоса, наилази он на оправдани потсмех гледалаца. Данас се људи смеју, дрхтавом, театралном гласу и карикирају га на рачун глумца, који још није успео да се ослободи „глумљења" и ста рог шаблона неживотне трептаве реченице. Међутим, реализам на даскама тешко је пробијао пут, јер је на другој страни — у гледалишту — мање загревао публику половином прошлога века и гасио романтичарска осећања.
Код тадашњих глумаца. владала је патетична, декламаторска школа, „Трагичар" је била омиљена рола, а покушај да се говори гласом, као У животу није одмах, наилазио на, разумевање.
Један од првих уметника који је утро пут реалистичкој- игри и постао наш највећи глумац био је Пера Добриновић, Од доласка у први позоришни ансамбл данашњег На-
Из прошлости Београда
Демонстрације у позоришту приликом приказивања
„Рабагаса“
а време напредњачке владе Милана Пироћанца (18801883) борба између народа и режима нарочито се заоштрила. Борба је вођена у читавој земљи, као и Народној скупштини, чија је опозиција великим делом била у идејама Светозара Марковића. Кроз Пироћанчев режим све више се осећала самовоља Милана Обреновића. и
Борбг: између владе и опозиције дошла је до врхунца за време грађења железница. Концесију за изградњу железница имала је париска Генерална унија. Њен крах не само да је угрозио интересе Србије, већ је и открио да је она преко Бонтуа корумпирала многе државне управљаче. Пошто скупштинска борба није дала очекиване резултате, опозиција је напустила Скупштину. Није'било кворума, али је влада једним неуставним поступком одлучила да спроведе делимичне изборе само за упражњена посланичка места.
Скупштинска борба пренела се у народ. Краљ Милан желећи на сваки начин победу напредњака, напра вио је пут кроз Србију и обишао многа места. Свуда је грдио опозицију. Влада, идући његовим путем, такође је чинила велике несмотрености. Те њене несмотрености најбоље се огледају у отвореном изазивању народа приликом приказивања једног позоришног дела Викторијена Сардуа.
Народно позориште у Београду дало је 24 априла 1882 године „Рабагаса". Познати париски водвиљист, писац „Отаџбине", „Теодоре" и других позоришних ствари, које су се одликовале више спољашном бинском окретношћу него садржином, у „Рабагасу" је дао чист памфлет против народа. Писана са отвореним тенденцијама противу слободо умних идеја опозиције и нарочито подвученим _ уздизањем — монарха, ова комедија изазвала је отворено негодовање, у Београду због злонамерног изношења на сцену. На премијери, за време претставе, дошло је до бучних демонстрација. Са галерије је омладина звиждала и викала, лупала ногама и протестовала. Покушаји жандарма да уклоне демонстранте изазвали су нове протесте. Демонстрације су настављене и пред Позориштем. На жандармске пендреке омладина је одговорила каменицама, којима је засула и кола краљице Наталије, министара и других претставника власти. 5
Приказивање „Рабагаса" тамна је мрља у историји београдског Народног позоришта, када је оно служило као режимска говорница тпротив народа. Међутим, демонстрације које су се одиграле у њему и пред зградом, показују тежње тадашње омладине, којој је осветљавао пут Светозар Марковић слободарским идејама.
С. Д.
родног позоришта 1869 године, који је био састављен искључиво од рутинираних глумаца (дотле је радио као шегрт у берберској радњи свога оца) Добриновић је, на даскама до краја свог живота остварио низ живих, убедљивих ликова. [10што је позоришна школа, у коју је Добриновић одмах ступио, затворена после годину дана, а како је у Новом Саду био позоришни центар Срба он одлази у Нови Сад и ту доживљава успех који је до данас остао ненадмашен. Тамо наилази на плејаду великих глумаца који с почетка нису разумели његову игру. Доласком у ову средину млади глумац је стекао много непријатеља. Средина у којој је цветала декламација и висока патетика није могла лако да поднесе свеж, животни језик Добриновићев. Али у њему је било толико енергије, која се изражавала крез природни израз лица и уметнинку истину, да победа његове личности и начина глуме није долазила у витање. ле
„Боктер" у „Сеоској лоли", ноћни стражар, тип кога познаје сваки Војвођанин, шустер у „Очараном кнезу“, Кир-Јања, Тома у Нушићевом „Свету“, Леша у „Посао је посао“ и многе друге креације били су художествено · изведени. Старији глумци долазили су кришом иза завесе да одгонетају у чему је снага Добриновићеве игре. Међутим, они то нису схватили нити су разумели моћ његових речи, иако су је осећали, Да је реализам та снага, нису ни помишљали. Тако се реалистичка глума појавила у време кад је цветала највећа патетика.
Добриновић није био усамљен. Перса Павловић и Сава Тодоровић у Београду Миша Димитријевић у Загребу, међу првима су донели реалистичке креације. Али они нису хтели да прецизирају и формулишу своја схватања у један систем глуме, па се реализам и романтична патетика преплићу још дуго на позоришној сцени.
Добриновић је имао успеха и у иностранству. У Италији, где је играо, штампа се о њему најпохвалније изразила, а у М.ђарској су тврдили да таквог глумца још никад нису видели У Београду је био нарочито омиљен. Каснија његова гостовања у Београду претстављала су највећи догађај за београдске глумце и они су гутали сваки његов покрет, сваку његову реч... Његова једна претстава пружала им је, нарочито онима који су га први пут гледали, много више него све лично искуство они су ћутали, потресени великом и сугестивном игром.
Уочи првог светског рата Добриновић прелази у бедгралско позориште, Ту његове снаге лплазе до кулминапије, Гостовање Художественог театра из Москве показало је да је Добриновић напоредо са художественипима гајио реалистичну игру. Тек онда су наши позоришни стручњаци и критичари увидели у потпуности значај и исправ-
Излазећи из дворане, |
ност његове игре. Млади глумци имали су у њему диван узор реалистичне глуме.
Свој живот Добриновић је завршио на даскама. Шминкајући се 1924 године, пред прославу педесетогодишњице Косте Трифковића у новосадском позоришту, у оној истој гардероби, у којој се шминкао као почетник, умро је не дочекавши претставу. | · На изложби, која је отворена У оквиру прославе 80-годишњице Народног позоришта, Добриновићу је посвећено много места. Слике његових улога допуњавају оно што се ових дана говори о уметничком и људском лику првог великог реали-
ИН 123
Перса Павловић
сте на нашој сцени. А наши данашњи глумци, задојени великим реалистичким традицијама Добриновића, Божа Николић, Мата Милошевић, Фран Новаковић, Страхиња Петровић и други преносиће на наше млађе глумце огромно примљено искуство, које ће у многоме користити с" неговању социјалистичког реализма у нашим позориштима.
пут, једанпут, једанпута или један путаг
права спрема тромесечни извештај. Секретар је вредна, способна, лругарица, И писмена је: свршила је школе. Додуше, не сналази се баш најлакше у неким питањима писа. А није се ни чудити: тај нови правопис, а њега нема... Ето, пас Другарица лепо ла успехе, истакла испунили плам, пох
»машили план, ! преба Сви смо били задовољни:
амљен та. е часлушан и пру Па ба. Тек одједном, после света, из прикрајка се чу глас сора.
— лепо, — вели — и ме све што је другарица прочитала, Али ми дајте извештај да га и прегледам,
марљива
правочекамо нема па
пре неколико дана била је код права расправа из правописа, написала:
другове који су валила оне који су сложила све како
обухвати-
избез профе-
ни се свиђа
Треба видети и правопис. Знате, право као одећа: може бии Пи је непристојна.
ти одећа пристојна и Тако му некако и правопис: бити добар и рђав, Рђав, неприличан правопис убија углед и садржину, уноси забуну у смисао, чини пејасноће, доводи у недоумицу, скреће с правог пута... Више виде четири ока него два.
и ми се сложимо да још професор прегледа. А он чита: врти главом, нешто му се не свиђа. Па клима главом. опет врти. Ме можемо му ухватити краја: рекли бисмо да му се нешто свиђа, нешто опет не свиђа. И, одиста, тако је. Он се не уздржа да извештај) докраја сам прочита него нас пресече предлогом да нам га он прочита и да нам да своје напомене уколико се тиче правописа, — Шта ћемо, — пристадосмо. Белимо да је боље да и то прочистимо, претресемо, да и с те стране буде паш извештај како треба.
може
А наш ти професор поче читати. Зауставља се на реченици: — Један пут смо били на раду у
Панчевачком риту... Није могао да се уздржи ол једа.
— Како, молим те, „један пут'7! Ту треба писати заједно: једанпут. Знате, то вам је реч која означава
време, отприлике као кад бисмо рекли „једном", „једном приликом" и слично, То је неолређено казано, па се зато узима прилог једанпут. Само кад се мисли на пут (како неки кажу: друм, а то је туђа и непотребна реч), онда се пише олвојено: један пут је обновљен. пробијен, изграђен... У математици се још може узимати
израз: један пута, два пута, три пута, и слично, кад се указује колико се пута узима нека. количина. Тако имамо: један пута девет, три пута осам, и слично. Иначе, у другим се случајевима пише облик пут заједно, па имамо: једанпут, двапут, трипут, али само у тим случајевима. Кад се узме облик пута, увек се пише одво= јено: три пута, девет пута, сто пута, много пута, више пута и слично. Нека уз извештај буде користи и из правописа. Није тешко запамтити: краћи се облик пут пише заједно с бројевима и с другим речима, дужи се облик пута увек пише одвојено од речи с којом се употребљава. Краћи се облик може писати с бројевима: један, два, три, како смо видели, а дужи може бити и с тим бројевима, а и с оним већим, пз и с различним другим речима.
Секретару нашем не би пријатно. Стрепи: биће још каква грешка која ће је сахранити. Замоли претседника да јој професор насамо каже грешке из правописа, а она ће све исправити. Али се професор не да. Каже:
=— Ово има користи за све вас! Сви овде можете понешто научнти.., Ето и Панчевачки рит! — Та ово је већ не некаква утрина, некаква пољана, то вам је право правцато велико пољопривредно добро, извор благоста= ња,за Београд! Да. то је већ један прави географски појам. Исто онако као кад кажемо: Мали Мокри Луг, Белико Село и слично. То су све географски називи, А у таквим се називима сви делови пишу великим почетним словом. Треба, дакле само: Панчевачки Рит..,
Мој ти лобри професор хоћаше да
продужи, али га прекидосмо: давно је прошло три часа. А он;
Недам ја да овакав извештај оде из наше куће! Заказујем састанак;
говорићу вам о другим грешкама 0вог извештаја. Тиче се само правописа. Имамо још о томе да рззговарамо... И ми се сложисмо — да наставимо
идућег петка о правопису... Ел.
Успела турнеја, Абрашебића“ по МарВедонији
едно од највећих културној утитих друштава у Београду „Абрашевић“ гостовало је, крајем прошлог мескца, у братској Републици Македонији. Ова друга турнеја „Абрашевића“ по Македонији, где је друштво гостовало већ 1946 године, претстављала је више манифестацију братства, љубави и јединства српског и македонског народа, него само измену искустава из културно-масовног рада у оквиру културно_уметничких друштава,
Свуда, на железничким станицама, банкетима и пријемима, сто седамдесет и пет чланова хорске, и фолклорне секције и симфониског
7
ЗАМАХ МЛАДИХ ГРАДИТЕЉА
"Репортер је овај хтео да изградње сними дед.-а
журбано хита градом,
Задовољан својим радом у- А при раду мисли чика: Актуелна биће слика!
Брзином се све поноси, — градитељу слику носи...
— Да сте брзи ви сте рекли! Алн смо вас мн претекли!
оркестра „Абрашевића“ поздрављени су топлим говорима. Окружени цвећем и поклонима, чланови друштва, претставници Месног синдикалног већа из Београда, који су пошли на пут заједно са друштвом, као и маса грађанства која је изашла да их дочека и поздрави, клицали су Партији, другу Титу и јединству југословенских народа. По неколико минута трајала су скандирања Тито—Партија. .
На концертима у Скопљу, Битољу, Велесу и Куманову, на којима су изведене Десета и Трећа руко“ вет Мокрањчева, Трећа међимурска рапсодија Крсте Одака и друге хорске песме, рецитације, од којих је највише успеха имала „Пред Партијом“ од Душана Костића, затим оркестарска дела и фолклорне. игре македонског, српског и хрватског народа, дошло је до одушевљених овација гостима из Београда, Посета текстилној фабрици „Кузман Јосифовски-Питу“ у Скопљу,
"где је пред радницима изведен цео
програм, изазвала је бурно и спонтано клицање јединству радничке класе Југославије. У Битољу, где је био предвиђен само један кон-' церт, на многобројне захтеве граБанства приређен је и други концерт. У Куманову и Велесу маса граБанства, која није могла због малих сала да присуствује концертима, изразила је своју љубав према гостима на железничкој станици, улици и у приватним посетама. Турнеја „Абрашевића“ пружила је још један доказ монолитног јединства наших народа.