Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 2
Висок степен загађења
–р рофесионглне _ же ље“ и професио.
нална част не мо рају увек да са поклапа
ју. О томе нам све чешће,
на жалост, сведоче поједини новински написи чији ау: тори не само да не дају ни пишљивна боба за неке високе културне, па и друштвене вредности, него не маре ни за елементарно професионално поштење, ___У „Политици експрес“ од
3. фебруара ове године чи: тамо један репрезентативан пример повинарства у којем „жеља" да се ствари учине „јавним“ у потпуности потискује поштење, одговорност, па и памет. Новинар Момчило Милачић објављује изво де из „опширног и дегаљног“ писма упућеног управо њему, Милачићу, Читалац му пише јер „високо вреднује“ његоље коментаре о тзв. мемоозандуму и „поводом тога“, Дајући високу опцсну Милачићевим тпоревинама, читалац је себи обезбедио да буде читан, а тако, вероватно, и „пуштен“ у јавност. „Високо вредновање" Милачићевог дела је тим драгоценије што је читалац, како се из објављених навода лепо види, изузетно | опл: тар судија чак и писцима чија је дело, већ сада је то сасвим извесно, ушло у историју српске књижевности. (С таквим оцењивачем, Милачићу предстоји лепа будућност.) пошто уважавање не може да дође од било кога, „Ек: спресов“ коментгтор с великом дозом сигурности констатује да је „реч о човеку који је или из редова писаца или њима блиских и сродних професија“. Како то да колумниста „Политикиног“ вечерњег листа није баш сасвим добро обавештен о професи. оналној припадности свог по: штоваоца, иако га с пуним уверењем сврстава у интелектуалну, духовну „елиту“2 једноставно, Милачићев истомишљеник остао је непотпрсан, анониман! Дивећи се врлинама аутора писма — ње. говој храбрости, аналитичности, проницљивости — Милачић пише: „Беспоштедно спомиње _ имена и презимена мндтих познатих писаца, ана-
а“ "њихово · понашање, књижевно 'и некњижевно делонање:“' Све карактеристике, дакле, за јавна признања и одличја, пали „беспоштедни аналитичар“ одриче се овоземаљске таштине, пд и свог имена. Истина, високо оцењени новинар, као и свака простодушна добричина и поштењачина, _зажалиће, помало, што је писмо остало непотписано, али ће рећи да се „није могао одупрети ПРО-' ФЕСИОНАЛНОЈ ЖЕЉИ (верзал — М. П.) да НЕКЕ ОД НАВОДА (опет, верзал — М. П.) учини јевним“.
Ево шта жеља чини за профеесију. Нека је и анонимно, само да је беспоштедно! Онако узгред, ову добричину Милачића, неко би могао питати: Како би завршило пог пигано писмо у којем се „пи «ко вреднују“ његови комсттари и у којем би се његово понашгње „беспошг :489" ис прјивало2 Рецимо, ниск : Бо диујсш, потписујеш, а остаут анониман. Високо врелнујсш, не потписујеш, а постајеш јаван, Мли, пак, ако ге бисмо доводили у питање Ми: лачићево (високо вредновано) новингрско дело, да ли би се учинило јавним писмо — потписано, непотписано, свеједно — у којсм се испитује коме он то одлази на гроб2 С ким седи у кафани2 Какав му је клан2 Колико саговорници уживају у његовом даху2 Какве састанке преферира2 Марсмице2 Чарапе2 На: мигне ли каквој женској2 Е, али ову једноставну поштењачину то нико и не пита. Прво, за то влада занемарљив интерес, а, лруго, он би на све одмахнуо руком и, вероватно, рекао: „Од кежкве је важпости коме ја плачем на гробу и што имам тегобе у стомаку Важно је. шта се пише и како се пише.“
Да не буде забуне: Мила. чићев анонимни аутор „беспоштедно анеглизира“ Добрицу Ћосића. МИ његов „клан'. Педа у очи да Милачић и анонимни писмописац праве готово идентичне стилске по: грешке, као и да им синтак са није јача страна (0 гра - матичкој исправности брину ваљда, профссионални лекто ри). Међутим, текстолошкг анализл овде мчема смисла Као и Милачићу, мени је све једно ко је његов гутор, ЈЕ! тај епептузлни писац понавља сабира отшта моста полити чко-бирократске параноје па
штих дана. У „изводима“ нема трунке индивидуалног, индивилуглистичког погледа на ствари. Своју анонимну "с креност, . Милачићев поштова. "лац правда чињеницом да у „клану“ Добрице Ћосића и међу његовим пријатељима има „честитих људи“, али „шта ћеш“ и „како ћеш“, морају се „давати интервјуи“, „не можеш у јавност, ако ниси тамо“! Јавно, дакле, с Ћосићем (у интервјуе и успехе), а тајно с Милачићем у мукотрпно обелгтдањивање истине! Какве су то поуке2 Парадокси новинарства; Дијалектика части2 Технологија сти: цања јавног и тајног угледа2 Антиномије _ поштења; Фуј! Та патологија самообмане не клија ван свог родног места, али озбиљно је питање шта и како читају они који су задужени да знају шта им се штампа у новинама. Заш:о Момчила Милачића не упозоре на несигурност анонимних писама2 Зашто му не укажу на превртљивост човека, било из којих редова да долази, који је тајно с њим, а јавно с „националистичким, прочетничким, проинформбдировским и шпекулантски на стројеним појединцима“2г Ко је једном преверио, учиниће то опет. Зашто му уредник не каже да кад се већ Добрица Ћосић јавно излаже његовим коментарима (без јавне могућности на одговор), нема никаквог разлога да се све пребацује на терен конспиративног, илегалног рада;
Наравно, све је то којешта. Мпак, тешко је привићи се на ситуацију у којој је зарад испуњења дневних задатака дозвољено блаћење, лагање, прислушкивање, праћење. Имамо ли ми некакву књижевност Има ли она неки интегритетх Може ли сваки Милачић уперити канализациони одвод у тај интегритет2 Мислимо ли о потомцима2 Како ћемо им одгозорити на питање: Уз помоћ које рештине је књижевност ппеживела у највећем степену загађења2 А мора преживети. Без обзира на тајне или јавне доставе,
ГРАДОВИ, ТРАДИЦИЈЕ
Све више ћемо имати разлога да жалимо за писцем кова Душана, Радовића, Сп је имао моћ да израз:. осећање стида у име свих нас, А разлога за стид имамо. Па, ако већ нема могућности да неко у наше име изргви колективно осећање стида, учинимо то појединачно. На једном 'од излога у Београду освануо је графит, у једном примерку, али са огромним одјеком. Излог је део јавног локала, а његов власник је Хрват; антихрватска порука, преко власника локала, била је упућена читавом народу. Јидеп апџв! Не долази у 06зир! Својом традицијом, Београд је изборио историјско право на трајну добродошлицу свима који у њега дођу, привремено или стално. Право на живот у Београду није етничко, рођачко, имењачко, оно почива на згкону равноправности, на начелу слободе учешћа у креирању 60гатства живота у граду. И закон и начело подразумевају неотуђиво право на идентитет — национглни и културни, Никакви графити и њихови творци не могу да угрозе тај идентитет, равноправност и богатство живота у Београду. За то смо сви одговорни. Панчево, надомак Београда, град је с несумњивом културном традицијом. У повести овог града забележено је да су у њему живели п радили неки од твораца наше културне историје, у њему је штампано и прво издање „Комунистичког _ манифеста“ на нашим просторима, Данас, слику о том граду одре-
ђују догађаји које будући повесничари могу да оцене као примере „провинцијалне
самовоље“ и „културне неписмености“. Наводи су преузети из једног од саопштења Одбора за заштиту уметничке слободе Удружења књижевника Србије, у којем се као „жртва“ самовоље и културне _ неписмености _ спомиње свештеник Милован Глоговац. У саопштењу се каже да је овај свештеник на трибини Црквене општине у Панчеву организовао предавсња па која“су позвани Драгиша Вигошевић, Антоније Ђурић и Матија Бећковић, а због то га је кажњен новчаном каз ном. Наравно, увек постој, пакин да се утврди колико је црква одвојена, а «колико слободна од државе. Иници фативе и трибина свештеника Глоговца пре би могле да се схвате као изазов за култур-
не иницијативе и трибине (наравно, „световног карактера“) у Панчеву. Брани ли то панчевачки судија за прекршаје инертне _ кулурне професио-
уџатификује ли се то „народви фронт“ — ОК ССРН — с народном влашћу, препуштајући _ свој — „идејни рад“ органима гоњења и судској властиг Из саопштења Одбора за заштиту уметничке слободе с пуним оправдањем следи закључгх да се „културна политика "не може спроводити уз помоћ органа силе и реда. За „конкуренцију“ свештенику Миловану Глоговцу неопходно је позвати се на друге традиције града Панчева. Пендрек је ту привремено и, у крајњем исходу, неефикасно средство
· М. Перишић
Наша сшђар
ана 8. фебруара ове 1987. године (није 1947), појавило се у Политици Експрес „Реаговање" друга Милета
Кордића „Кога брани Брана" (Брана Црнчевић, Дуга), а све поводом текста „Војко и Савле" објављеног у „Политици“, 18. јануара нове нам године.
Дозволите да реаговању друга Кордића приложим још једно реаговање, тим пре што је и овом приликом апострофирана редакција Књижевних новина.
Прво, друг Кордић се веома чуди што је текст „Војко и Савле" изазвао толика узбуђења, „чудовишна“ каже, и што су реакције попримиле политичко, „тачније речено политикантско обележје". '„О тексту (Војко и Савле) само толико", каже Кордић,
Друже Кордићу, зашто о тексту. „Војко и Савле" само толико и није ли управо тај текст политикантски и чаршијски, а не реакција на њега2 Зашто је чаршијско 'и политикантско све што вама не иде у рачун, а оно што вама одговара то није2
Друже · Кордићу, („Војко и Савле“):
= давно није било тако мрачног и стаљинистичког текста, јер како другачије назвати уплитање жена и то још из иностранства (одмах сумњиво, стране службе, ЦИА, Туез Зајп, Шогап! и друге) у замешатељство „Војко и Савле". Знамо те методе када (како би то рекао Киш у Гробници), чињенице су оно што се договоримо. МИ мама ми је била курва, само акојто некоме нешто треба, сумњиви су шпански борци још дд 1936. и првоборци од 1948.
о том тексту
питању доказивање властитог легалитета и легитимитета на бази компромитовања старих комуниста: 3ашто да не окинемо Николиша баш у Рибникаровом листу (који није имао паметнијд посла него да као „комсалонац“ учини све за праву ствар), само ако нам треба да у тучи будемо једино постојећи.
Цруже Кордићу, друго, (као што знате), јер то и деца знају, за 90 та:е неуспеле хумореске које се односе или не односе, о чему ће у сле-
дећем пасусу бити речи, на „поје- '
динце“ или „симболе ревслуције“, не само што се губи положај главног уредника или било који други, него може и затвор да се запати, 9 осталим консеквенцама да не говоримо, и оне су вам позмате.
К, сада смо код кључног места У "чланку друга Кордића — како је то Брана Црнчевић у тексту „Војко и Савле“ препознао да се ради о Гојку Николишу и Павлу Савићу. Е мој, друже Кордићу, како би нам пукла глава кад би омо се подостили или резимирали колики су „подобни новинари“ и судови и јавна тужилаштва цинкарили, као што ви кажете за Цричевића, када су у филмовима, књигама па и песмама пргпознавали како се ради о одрејеним личностима, о чему, веома често, није било ни спора ни догово-
' ра. Судило се јунацима из књига
(Црвени Краљ, Ивана Ивановића, рецимо) као да су живи људи и као да седе у судници. Ко је ту кога цинкарио, друже Кордићу2 И ко је цинкарио од Макавејева, Ђога, па назад до Макавејева чије су „Мистерије", ето, коначно, приказане пре неко вече ва Фесту2 Ко је препознавао да је ту и на том местуу књизи, филму, слици, представи, пеоми, реч управо о симболу или о си-
стему у целини, или о непријатељ“ |
ској пропаганди2 Е, мој друже Кордићу, како лако тонемо у самозаборав, како нам то одговара. Сада када је неко, „са друге стране" препознао, сада је то „цинкарење". А до сада је то било патриотски чин, Лепо.
У расправу о четницима не бих улазила. Овде је реч о комунистима, некадашњим и садашњим.
И на крају, или на почетку, друг Кордић каже да је политика на странама „Политике“ политика „овог друштва".
У том и јесте ствар, то јесте политика „нашег друштва“ и то јесте оно што забрињава ако дозволите.
Али, другови Кордићи није то само политика вашег друштва, и други су - „чланови друштва", Гојко Николиш, рецимо. Дакле, није то баш тако „Сова позга" и „Сова мозга". Ствар је и наша, зар. нег! Тако се бар воли. рећи, „зар, ,нег Иначе поделе на те ваше и наше ствари' уродиле су великом срећом и задовољством као што се то и
Зна се и коме. Позадина тога нам види, свакодневно, у „животу око је кад непозната, па дозволите он- нас, У нашим животима. Ствари су да једну претпоставку — није ли у веома тужне. А то немојмо ставља--
• Александар Баљак
Афокалиаса (18)
Прдскрибовани јавно ћуте!
«
Није покварен онај ко има власт него је поварен онај
ко је жели. 6 >
Цензор је фаворит на папиру.
«
Једни су нестали у чисткама а други у читанкама, Сваки писац негује свој стил. :
С “~
Жртвено јагње је божанствено!
«% ' .
Ко није с нама тај је асоцијалан.
«
Ако демонстранти овако наставе, и дан безбедности ће бити прослављен радно. ;
« Са непријатељем нема дијалога, а мене су позвали на разговор.
"воре да ли
ј аутори текста „ВојМалнбго пир су у су ћ из „Екс-
ко и Савле" и друг Корди. при-
прес политике".
Ипак, имам Ио пазе то медбу на чевиће „ДУ“ пи, на ај места употребљава, термин „полицијоко-сатирични текот' (за текст „Војко и Савле"). Тај термин је тешко усвојив, јер је текст само полицијски.
Не, и без милиције можда би Николиш, али ако треба и Павле Савић, као и жене им, полили Батине, по принципу Кју Клукс Клана, јер судећи по напису у „Политици" и „Екопрес-политици замста је тешко видети ко, када и где може да те линчује. Ове 1987. то-
дине. Борка Павићевић
вас вина СМА ПИ С
Чишања Поштовани друже Перишић,
Какву поезију, какву лепоту, какву , мудрост или духовитост или занимљивост, или ваљда авангардност, волуционарност или антитрадиционалвост, или ваљда авангардност, или ренашли у песмама „Све постоји, „Телескоп и микроскоп“ и „крава“, које сте објавили у последњем броју „књижевних новина“ од 1. фебруара 1987. године.
Пошто кроз ваше руке прође све што објавите, да ли ви можете објаскити вашим читаоцима шта је песник мислио или хтео да каже са 0ваквим својим песмама и каквим и којим читаоцима су заправо овакве песме намељене2 И верујете ли да некао заиста чита овакве и сличне такозване стихове2
Разумем то што читам (у овим трима песмама), али не разумем зашто ја као читалац вашег листа морам или треба да читам овакве бесмислице п безвезице, које су стварно скаредности здравог разума:
„ставићеш прст на уста, у вагину,
и родићеш дете, терминатору ! нисам родио ништа, нисам постао отац и мајка јер нисам
ничије приватно власништво"
Да је којом орећом пеоник био нечије приватно власништво, постао би, зацело „и отац и мајка па би ваљда родио бар нешто2
„данас је распоред звезда прилично си | комунистички"
Не намеће ли се питање шта би било да је распоред звезда био приличне капиталистички 2 |
„данас је распоред звезда нарочито
% повољан болесне, за јебаче и јебане"
Да ли поверовати песнику на овом обавештењу (и по њему се равнати), или се иза овог обавештења скрива само нека велика и загонетна метафора2 |
„искористимо данас ново небо,
високо подигнимо телескоп чекићем смрвимо микроскоп
' омрт ситном фашизму!"
Да није песник, пошто
за здраве и
је смрвио
- микроскоп, који асоцира на нешто
малб и ситно, „По закону асоцијације идеја сродних", како је певао Лаза Костић, настављајући у истом смрскавајућем темпу, у следећем стиху, узвикујући смрт фашизму, и несвесно минимизирао фашизам, називајући га ситним, — или је баш свесно и хотимице ударио само по ситном фашизму, који му је ваљда једино изгледао опасан2 „нада нам све да, меоо, млеко, вуну полимере, лим, мепробамат и рожнату материју за шарени чешаљ нада је крава фризерски салон, хемијска. лисица надом даје се дневни део соладоледа у долини где врви од бесних часова анатомије умеша се нада у хлеб насушни јер хлеб је дебели изрод година суше, бели, сув, брашњав, данашњи умеша нада, нада-крава и даје нам бољу вољу своју у којој илузија заувек гази нашу вољу и нашу илузију све нам нада да, нема у њој не" Да ли се иу овим стиховима о нади-крави скривају неке недокучиве метафоре, или су ове и овакве песме само једно право и дословно, како би Кинези казали, загађивање духа2 Ако је сврха да модерна поезија буде нејасна, мистична, загонетна, „ви шезначна“ и
„и у„многозначна“ и у сваком случају антитрадиционална, зар мора бити и тако банална, вулгарна
и' бесмислена2
Написао сам вам ове редове, мада не верујем да ћете их објавити, Зашто не спроведете преко вашег угледнет листа неку врсту „референдума“ ла читаоци Књижевних новина одгоуопште читају овакве и сличне песме, којих има сијасет у свима листовима, часописима и дневној штампи, Жалим што таквим стварима дајете све више места и у Књижевким новинама. =
Нови Сад, 8. фебруара, 1987.
~а 1 Иван Иванић зам. јав. тужиоца Војводине
| у пензији Нови Сад, Војводе Мишића 32
Овај број је штампан 12. фебруара 1987.
, Мирољуб Стојановић, Стеван Тонтић, Јован Ћирилов. Томаж Шаламун, НИМ
Милан Комненић, Бранислав Милошевић (председник),
Штампа: ГРО „Глас“ Београд, Влајковићева 8, тел. 3+0-551.
враћају.
вић, Нандор Глид, Јован Деретић, Светозар Игњачевић, 4.000 динара.
и Милутин Срећковић ретплата:
ап
зубановић (секретар Уредништва), Војислав В, Јовановић (пласман, претплата, маркетинг), Божо Копривица,
ло Пантић. Заменик главног и одговорног уредника: Петар Цветковић. ћ. Коректура:; Биљана Јовановић и Мариела Петровић.
Зоран Гаврило
ални сарадници: Бранко Анђић, Ласло Вегел, Милош Комадина, Никола Кољевић -Перишић
хај
, Ђорђије Вуковић,
, Синан Гуџевић, Слободан
: Миленко Михајловић и Срђан Печеничи
ст излази два пута месечно: 1 и 15. Цена: 200 динара. Годишњ
_ за иностранство и правна лица двоструко на текући рачун Удружења књижевни ка Србије бр. 60806-678-13544. Телефони Уредништва:627-286 и =635-879. Рукописи се не
Горица Мојовић, Миодраг Перишић Нада Поповић
Главни и одговорни уредник: Миодраг Перишић. Ст "Ди
Бранка Криловић,. Борка Павићевић, Ми Издавачки савет: Миодраг Булатовић
Оснивач и издавач: Удружење књижевника Србије, Београд, Француска 7 Технички уредник
Уредништво: Милорад Вучелић