Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 3

Милорад Вучелић

П ланетарни успеси политичке бирократи је

ини нам се анахроним и неодрживим говорити и даље о социјализму само као

идеолошком пројекту или пак доктринарно и уз егзегетска натезања о социјализму совјетских, мађар-

ских, француских или наших боја (свеједно) — морамо се напокон навикнути да говоримо конкретно о

друштвима и на основу прецизних локазатеља. Морамо да одговоримо на питање колико у једном конкретном друштву има слободе, благостања, при"родног успона, социјалне правде, запослености, колико се поштују људска' права, колико има перспектива.

Уместо ових конкретних анализа и одговора, уместо бескомпромисног и неодложног недогматског суочавања с проблемима и са истинама на чему се иначе, између осталог, мора и треба да темељи развитак социјализма, демократије и самоуправљања, ми као доминантну политичку свест и даље имамо тврдокорно одбијање било каквих већих промена.

Занимљиво је, наравно, да се све 0во дешава нама, нама који смо познати и априорни антидогмати, који смо заувек претплаћени на антидогмотизам. Ако смо својевремено, с разлогом, били спремни да оптужујемо друге за догматизам, крајње је време да се суочимо и са властитим догматизмом. Овогд пута не због тога да бисмо понели светску заставу антидогматизма, већ да бисмо сфикасно мегли да се ухватимо у коштац са нашим огромним тешкоћама и свеопштом кризом.

Разлике и сукоби у друштву имеђу политичком бирократијом — којс су биле видљиве код доношења и усвајања Дугорочног програма економске стабилизације и Критичке анализе као два опречна документа од којих је први усмерен на промене и реформе, а други рачуна на одржавање постојећег уз моралистички и волунтаристички захтев да се промени народ и његово понашање — драматично се одвијају и данас.

· Неспособна да реши било који кон“ кретан проблем југословенског друштва (сем, наравио, учвршћење свог властитог социјалног и политичког положаја) наша политичка бирократија или још прецизније неке њене фракције,

стално и изнова изводе идеолошке 0фанзиве, врше истраге непријатеља, проналазе нове противнике. Само не-

колико месеци после Тринаестог контреса „СК] на којсм је, ипак, недвосмислено закључено да су. главне опасности за југословенско друштво и социјализам: бирократија, статизам, „полицентрични статизам“... почиње преформулисање његових закључака и одлука и у средиште пажње се став“ ља искључиво „грађанска десница“.

Уместо да радимо на прагматским решењима, на решењима која ће даоблицима рада

вати резултате и на

који ће функционисати и извлачити нас из кризе, јавност се стално приморава на бесплодне расправе (којс

више ни врапце нс могу обманути) 0. томе да ли је нешто идеолошки исправно или није и да ли се уклапа у један окамењени идсолошки концепт или не, и задовољава ли или не бирократску и догматску свест. Испада да је најпречи посао оснаживање идсолошког концепта и ширење идеолошких мистификација, а не конкретно решавање проблема. Наша бирократија. своју властиту неспособност успоставља као неку врсту свеопштег правоверничког параметра и границе иза које чекају богови освете или бар богови сутних пакости,

Чарлс Букобски

Један марксизам за све народе и народности

Тако, на крајње основан, исправан и неколико пута понављан став да је „за комунисте битно да реализују сопствени програм изласка из кризе и промене за које се залажу, јер ће У том случају противнике упутити на маргине и уклонити могућност да своје ставове супротстављају социјалистичком развоју“ одмах стиже јавна рсплика: „Теза да треба решавати скономске проблеме и да ће наш идејни фронт јачати сам по себи, замагљује право стање и слаби свест, сложеност и последице идејне ситуације у којој се налазимо.“ Свести која трага за решењима супротставља се она врста свести која стално тражи оне који су тобож или стварно идеолошки грешни и криви. Е

Са највиших политичких места по-

ручује нам се ових дана да нема плуралитета марксизам — један је марксизам! Није више реч, дакле, о политичком јединству или политичком мо нолитизму, већ о идејном и идеолош. шком једногласју и монолитизму.

Тезе о једном марксизму и идеолошком монолитизму, при том, заступају управо они који на сва уста поричу „коминтерновско биће и стаљинистички синдром“ у СКЈ. У виду припрема за идеолошки пленум ЦК СКЈ, ламентира. се над „Белом књигом“. Тај вампир „Беле књиге“ се поново 0живљава, с тим што добар део литерарних представника наше политичке бирократије или неких њених фракција имају већ итекако дебеле приватне „беле књиге". '

Док се у партијским расправама на највишем нивоу указује на проблеме и размишљања о њиховом решавању, стижу одмах арогантни одговори да смо ми овде постигли највеће успехе у историји планете! Бирократска ароганција и саможивост појединих истакнутих руководилаца иде толико далеко да се за велики подвиг, без преседана у свету, узима и чињеница да је једно 'непроменљиво руководство „саслушало“ критику свог чланства наравно, без икаквих последица.

Док се с једне стране уважава чињеница да се 449 одсто Словенаца изјаснило, „да треба омогућити цивилно служење војног рока“ и док то једно руководство демократски уважава, дотле литерарни представници наше политичке бирократије уз поклик „Нисмо у истом фронту!“ арогантно траже чишћење Социјалистичког савеза. По далекосежности захтева то је до сад најрадикалнији захтев за „реформом“ југословенског политичког система!

Представници наше политичке бирократије и даље покушавају да полхране ону свест која на Запад гледа као на заверу против нас. Свуд око нас су „инострани пропагандни центри“, „антијугословенски центри“ итд. Можемо само претпоставити шта носиоци овакве свести и оваквих теза заиста мисле о улагањима страног капитала у Југославију и какву тек заверу против нас виде у томе. Вероватно је да само политички аутори-

" тет и висина функције Бранка Мику-

лића, за сад, зауставља наше правовернике да га оптуже као страног експонента! А све због разговора са 60гатим Југословенима из иностранства о могућностима улагања њиховог капитала. Економски либерализам, идеолошки догматизам

Под унутрашњим притиском социјалног незадовољства и политичких про-

Сураасто јушро

арни се пробудио У куца каром у дупе. : Барни је куцао све јаче. отишла у купатило и мокрила, збацио јорган и набадао

„Да ставим доручак2"

„Ма јебеш доручак! Враћај се овамо ја Е је дочепа за главу и пољуби је. а

ста а брада била још гора. Узео

Ширли се вратила а он Гадно му је смрдело из У је њену руку и сместио на кару.

„Замисли колико би жен

„Барни, нисам расположена."

з „ · „Како то мислиш, ниси расположена2

· „Мислим, није ми до секса." „Биће ти, лутко, биће ти |" Спавали су лети без пиџама и

„Рашири ноге, мајку му! Шта си, „Барни, молим те.. “ „Шта молиш2 Хоћу пи Нацирас је курцем све

Барни је јебао као машина. њему, Како може иједна женг д питала се. Како може иједна жена пуне три године2 Кад су се упозн окорело:

у 7 · „Волиш ти ову моју сурлу, а лутког

Лежао је читавом тежином преко Њ

ц предахне. А пева лутко, СВРШАВАМ !' Барни се' преврзу И обриса о · отишла у купатило и истуширала < хињу да спреми доручак. Разбила је јаја у чинију папуче и бадемантил.

шест ујутро и почео да је Ширли се правила да спава. Устала је Кад <е вратила био је увис под чаршавом.

„Гледај, лутко!“ рече он. „Монт Еверест!"

а волело да прими ову ствар!"

он се болесна2"

док није продро у Њу.

: И с!" „Кугрво над курвама, рашчеречићу те:

4: Ништа а се уда за таквог човека2

да живи с таквим човеком али није деловао толико...

е. Знојио се. Није јој

чаршав. е. Онда је прешла у ку' Ставила је кромпирс, шунку, кафу и измућкала их. На себи је имала На бадемантилу је

из кревета, тама2" Ћутала је.

„Не знам."

грама и иницијатива којима се траже промене и реформе, дакле под притиском југословенске стварности с једне стране, и под притиском спољних дугова, као и света који се интензивно мења (у којем се све брже мења и земља на коју су се наши догмати већ привикли као на земљу стабилног 0слонца сваког догматизма), као и пред захтевима страних банкарских партнсра, ММФ за рационално пословање натце политичке бирократије су, ипак, бар привидно, морале пристати на једно компромисно решење.

То компромисно решење би се могло означити као економска либерализација, али без политичке демократизације. По том концепту се нуди еконемска рационалност, рсална економаја, поштовање економских законито“ ти и уважавање захтева тржишта, слоСода економских субјеката од бирократских и лоших нормативних стега, ајти истовремено се остаје код ресгтриктивних и крутих метода и мера када су у питању култура, уметност, наука, идеологија, информисање и духовни и политички живот. С једне стране, оправдано се истиче вредност економских слобода и уважавања тржишних и производних законитости, а са друге, игнорише се аутономност и плуралитет идејне и културне сфере и њених законитости. На дуг или нешто дужи рок, то може довести и до интензивирања социјалне неједнакости и селекције на бази економске рационалности која ће се онда морати сукобљавати са ојачаном, примитивном комунистичком матрицом и сгалитарним синдромом коју овај концепт на идеолошком, духовном и информативно-комуникацијском плану оснажује (У духовној сфери то једноставно значи — владавина _ медиокритетства). У крајњој линији, овај спор се већ у нивоу артикулације може веома лако фалсификовати па не може водити ни самоуправним ни демократским социјалистичким решењима.

Заступници и творци овакве тезе, или можда пре они који је подржавају, гаје можда наду да ће на дужи рок бити могућно изићи из фазе рестриктивности према друштвено-културној сфери и да ће евентуално доћи до неке врсте „преливања“ слободе из економске у све друге сфере, па и политичко-културне. Пренебрегава се драгоцено и ваљано упозорење да „политичко-управни систем може дд изврши повлачење из економске сфере па чак и да тај потез институционализује у виду правне реформе, а да при том не деполитизује' друштвено културну сферу и не плурализује на истински начин само политичку сферу“. (Није реч о плуралитету који подразумева вишепартијски систем. Тада се отвара могућност да се држава У односу на економију бар извесно време понаша као правна држава, а да, истовремено, бирократија сачува у рукама политичке прерогативе којима би се, према властитом нахођењу, користила у „интервенцијама у култури, свакодневном животу и неекономским функцијама администрације“, па и привреди. Тај би се концепт, дакле, без обзира на своју почетну допадљивост и привлачност, показао само као један од облика очувања бирократске владавине и продужетак стања различитих произвољности и политичког волунтаризма. Логично произлази да је реч о недогматском концепту, јер се њиме не уважава „аутономна. логика друштвено-културне сфере засноване на разноликим историјским изворима“, слобода стваралаштва и свеобухватно социјалистичко самоуправљање.

Овај концепт је своју неодрживост и неуспешност већ показао у неким

Барни је изашао из купатила. Лице му је било намазано пеном за бријање. | „Еј, лутко, где су ми оне зелене гаће са црвеним штраф-

„Чујеш, питао сам где су ми гаће!"

„Не знаш2 Ја грбачим по осам и по дванаест сати дневно ти не знаш где су ми гаће2",

„Искипе ти кафа! Гледај!"

Ширли угаси пламен.

„Или уопште не куваш кафу, или заборавиш где је, или ти сва искипи! Или заборавиш да. купиш шунку или изгориш јебени тост или ми изгубиш гаће, или нешо зајебеш.

Увек нешто зајебеш!"

навали преко ње.

није осећала према

лако2"

И пијеш вино Женске, мушке, шта ме за

„Барни, није ми добро..." „Никад ти није добро! Кад ће докурца да ти бар једном : буде доброг Ја тамо грбачим а ти се излежаваш и листаш чке и добићу личке!" те ревије и негујеш гузицу. Мислиш да је мени лаког Схваташ ли ти да је десет посто становништва без посла2 Схва- , “ таш ли да ја морам да се борим за посао сваки“ божји дан, дан за даном, док ти седиш у фотељи и сажаљеваш себе2г зивкаш пријатеље телефоном: боле које. Мислиш ти да је мени

и пушиш и

„Знам да није, Барни." : , „Више ми чак ни пизду не дајеш."

Ширли је устала,

писало „ОНА“.

Ширли је излила јаје у тигањ. „Што не завршиш бријањс2 Доручак је скоро готов."

„Мислим, какво је то опирање да ми д можда позлаћена2"

Промешала је јаја

„То је зато што те

„Мрзиш ме2 Како то мислиш2",

аш пичке2 Да није

виљушком. Онда је узела кашику. више не подносим, Барни. Мрзим те."

земљама реалног социјализма. Може

бити разумљиво да су владе ових 36-,

маља томе прибегавале да би можда варале „Великог брата“, али остаје 0диста непознато крпа ми то треба да варамо изузев можда једне друге или сами себе.

Крајње је логично да се овако означена глобална ситуација, а пре свега реформски притирак стварности, мора очитовати кроз праву нервозу и панику бирократских снага и њихових н0винских и литерарних представника.

Фантоми на делу

Основни постулат деловања литерарних идеолошких представника наше бирократије је жогично — типично бирократски. Говари се искључиво 0 последицама, а узрок се само овлашно помиње или и не помиње. Тако нису уопште проблематични или су пак можда само „наспретно“ и „неукусно“ написани текстови попут погромашког текста „Војко и Савле“, али су зато сви они који на то скрену пажњу „десничари“, ученици у „хистеричној и организованој кампањи“, повезани са

„иностраним _ пропагандним – центрима“... Нашим бирократским перјаницама и њиховим гласноговорницама

не пада ни ша памет закључак да можда велики део новинара протестује због тога што нема никаквог уплива на уређивачку политику листова у којима пишу ш раде, већ протест тих људи означавају као неприхватљиво петиционаштво. Наравно, то никоме не смета да на сав глас говори о потреби подруштвљавања информисања.

Никада у централним београдским листовима није било толико погромашких напада „непотписаних текстова, непостојећих аутора, псеудонима, иницијала, писаца-фантома, лажних аутора као данас, а одскора су почела да се објављују и анонимна писма.

Узроци овквог стања крију се, несумњиво, у томе што су налози и наредбе наше политичке бирократије лоши, а затим, свакако је реч и о више него скромној мери могућности и професионалне етике у нашем новинарству, а што је плод и крајњи резултат вишегодишње негативне селекције којом су „најгори постали најбољи“.

Има ли још сумњивих генерала2

Литерарни и информацијски представници неких фракција наше политичке бирократије или пак њене целине, мисле да су у потурањима, лажима и измишљањима прави велемајстори, заборављајући да би им се методи које они примењују могли итекако осветити. Када би неко одиста озбиљно држао до тога што они пишу и томе веровао, он би могао извући опаке закључке по југословенску стварност жоју они наизглед тако истрајно и упорно бране. Ако је, наиме, тачно да је Гојко Николиш био страни шпијун (или да још увек јесте страни штијум), онда се посредно, али доследно тврди да је начелник Санитета Југославенске народне армије читавих тридесет година радио за неку страну стлу2 Да ли је одиста могуће да је у Генералштабу Југословенске народне армије несметано радио један страни шпијун2 Да ли би ЈНА требало да одговори на ово питање2 Која је когафио права адреса овакве оптужбе2 Акдо је тачна тврдња анонимног писца коју коментатор великог београдскок листа „вије одолео да не објави“ да су се до 1966. Служба државне безбедности и „органи репресије мешали у свашта, чак и ко ће бити пукампан, и ко ће добити књижевну

што ти вире

награду“ и да је то било време ;„полицијске свеконтроле“ онда се стварно морамо упитати да ли је првих двадесет година нове Југославије заиста прошло у том знаку или је реч о томе да се због потреба блаћења неких људи или одређеног човека забо равља шта се заиста говори2 .~ ;

Или, замислимо ситуацију у којој се уопште прихвата метод, који данас намећу неки уредници и новинари чепркајући по туђим биотрафијамд приватним везама, одласцима на гроб, пореклу и слично. И када би се тај метод применио управо на најгрлатије заговорнике и носиоце овакве мновинарске праксе, колико би се тек ту, преко данашњих напада на „непријатеље“, нашло „пуцања“ на своје мртве претке и браћу, колико политичких служења, шефовања у кабинетима, 0кајавања минулих грехова, завереничких састанака, скраћивања говора, и слично. Али логично је да корифеји литерарних представника наше политичке бирократије, њихови поуздани ци и повереници рачунају на то да људи које они оглашавају непријатељима неће тако реаговати. Таква реакција и такви методи рада, писањд и уређивања страни су сваком друштву и сваком човеку који држе до елементарних цивилизацијских тековина и да минимума претпоставки за истински демократски јавни живот, до загарантованог права на приватност и до аргументованог разговора.

Оваква тренутна идеолошко-информацијска ситуација у Београду на 93биљан начин доводи у сумњу и у питање демократски легитимитет оне средине која на југословенском простору иницира на озбиљне, неопходне и оправдане промене. Схватања идејне борбе и њених метода која се у последње време у Београду намећу одударају од сваке озбиљне демократске: и социјалистичке легитимације. Било би веома опасно када би се због нервезе , одређених фракција политичке бирократије и њихових експоната, на таква схватања метода и начина идејне борбе и јавног комуницирања гледало на аутентичну националну лагитимацију. Ако би се облици јавног политичког понашања, који су избили У први план у последње време, третирали као неки владајући концепт или изворно сведочанство о свеукупном расположењу у СР Србији и Београду, онда би било довољно основа да се на меке иницијативе из СР Србије, гледа са подозрењем, као на наставак унитаристичких, централистичких, „хегемонистичких и недемократских, претензија за које је иначе, ова средина веома често била неосновано 'оптуживана. Само истински демократска реформа може бити југословенска платформа. Управо зато, а пре свега и збор смене ствари, треба се одлучно залагати за аргументован, трезвен, демократскм, јавни разговор и дијалог. На погромашке нападе, лажи и потурања, треоа гледати као на симптоме и показатеље отпора оних снага који су против реформи и промена, конкуренције знања и квалитета и којима је искључиво стало до властитих каријера, фотеља и положаја. Они који критикују овакво понашање и догматске снаге морају прихватити чињеницу да за то морају платити извесну цену и проћи кроз читав низ искушења. Утешно је бар то да нам у борби за промене и истину, изгледа, „не прети опасност да ће та врлина брзо бити награђена“. =

ЈЕРОЗА „чеона

„Мислим, не подносим како ходаш. Не подносим те длаке у из носа. Не волим твој глас, твоје очи. волим твоје резоне ни како говориш. Не волим те."

Не

„А шта си па ти: Шта-ти имаш да понудиш2 Погледај се! Не би добила посао ни у најбеднијој јавној кући!"

„Већ га имам."

Он јој опали шамар. Испустила је кашику, изгубила рав-

нотежу, лупила о ивицу судопере и одржала се на ногама.

Подигла је кашику, опрала је и преврнула јаја.

„Нећу да једем“, рече Барни.

Ширли је погасила све пламенове и вратила се у собу, У кревет. Чула га је како се спрема у купатилу, Мрзела је чак

и начин на који је пљускао воду у лавабоу док се бријао. А кад је чула зујање слектричне четкице за зубе и помислила на длаке које му у устима чисте зубе и десни, смучило

јој се. Онда је чула звук спреја за косу. Била је тишина. Затим зачу шум воде пуштене у клозетску шољу.

другог, убићу те. Јасно“ Ширли је ћутала. Онда осети

Изашао је. Чула га је како бира кошуљу у орману. Чула је звецкање његових кључева и ситнине док је облачио панталоне. Онда осети како <е кревет улеже кад је сео на ивицу, навлачећи чарапе и ципеле. Онда се кревет исправи "кад је устао. Лежала је потрбушке, лица загњуреног у јастук, затворених очију. Осетила је како је посматра.

„Слушај“, рече он, „казаћу ти само једну ствар: ако имаш

његове прсте на врату. Су-

рово јој је дигао главу и набио у јастук, „Одговарај! Јел јас-

но2 Јел јасног Јел ти јасног“ „Да", рече она. „Јасно ми је."

С енглеског Флавио Ригонат

Пустио ју је. Изишао је из спаваће собе у дневну. Чула

је како се врата затворише, затим његове кораке низ степе · нице. Кола су била испред куће и она зачу паљење мотора. Затим како се удаљавају. Онда је настала тишина. и

„5