Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 4
«
ЧАСОПИСИ
Несилурни кораци
(Уз излазак првог броја Новог Пролога)
ваки нови часопис који се бави драмском умјетношћу драгацјен је допринос културној заједници у овим осиромашеним временима кад се све врти око проблема финансија. Ето, појавио се Нови Пролог, „ревија за драмску умјетност“, _ израстао на традицији „старог“ Пролега, часописа који је пуних шеснаест година пратио збивања у казалишном свијсту, оставивши велику празнину својим гашењем. Пра знину, коју Нови Пролог својим првим бројем не успијева попунити, Захваливши се старом уреднику Слободану" Шнајдеру, нова гарнитура, · предвођена Бјераном Хмррот и Игорем Мрдуљацем, у обновљеном графичком изгледу, како и приличи 06ратила се „поштованим читатељима" с најавом „растреситијс“ ' уређивачке концепције. Иза тог појма, крије се, заправо, разводњавање основне тематике и ширење интереса на све везано за термин „драмско“ у најширем смислу ријечи — филм, телевизију, радио им „друге медије у којим стварају драмски умјетници“. Дакле, кад треба уводити филм, нека одмах кроз тријумфалну капију Нице уђе — наравно, Отац на службеном путу и ово што се збивало око њега. А да се телевизија не би осјетила погођеном, објављен је и.текст о трећем међународном видео и ТВ фестивалу у Мон-
балиару. Мада компетентно писани, наведени чланци Хрвоја Хрибара и Не нада Пуховског тешко налазе своје мјесто у „растреситој“ концепцији ли-
ста, а први је.и добрано закасвио за пужањем остатка штампе.
Залажући <2 за ширење ва једној страни, уредништво Прелога заправо сужава видике окрећући се првенствено хрватском, да ве кажем загребачком, глумишту. Бављење случајем Драмског казалишта »бауећа«, анализа казалишних програма у Загребу, анкета о стању у хрватском глумишту, казалишне критике шест представа — од којих су" четири загребачке, а по једна сплитска и дубровачка ситуација у хрватском рецитаторству (1), неке су од тема овог броја. Затварање у локалне оквире не може далеко одвести часепис оваквог типа, чега је донекле свјесно и уредништво, јер постоје текстови нешто ширег погледа, прије <вега о ситуацији у казалишном животу. Берлина, или о раду Душана Јовановића- на Бијесовима Достојевског _У Словенском младинском гледалишчу. То што су они и најзанимљивији У овом броју није случајно.
На унутрашњем плану, растресита концепција одражава се углавном недостатком правог плана, што је донекле разумљиво и оправдано оптерећењем да се не копира „стари“ · Пролог, а немогућношћу да се од првог броја крене сигурним кораком. Сигурно ће извјесно вријеме требати да се ствари слегну и концепција уобличи. Нови Пролог састављен је, отприлике, од шест рубрика,
„Подсјетник“ — аналитичко размишљање о нечем што се десило, а у намјери да се објасне неке ствари и за убудуће. Овај пут с магнетофонске врпце „скинут“ је дио разговора < људима најбоље упознатим са ситуацијом У Драмском казалишту „СауеПа“ у Загребу, дана је нека врста кронологије распадања једног театра.
„Портрет глумца“ слика је дружења глумца и фестивала. Двадесет и четири године Божидара Бобана на Ду-
интереса Новог
_АДИКОВНИ ПРИЛОЗИ У БРОЈУ:
бровачким љетним играма и девет представа, као одраз заједничког одрастања (да ли и старења2) једног од најбољих нашић глумаца и највећег љетног казалиштчог игралишта.
Рубрика. „Призза“ доноси текст Ле-'
опарда Шаше „Муда жица", Само наслов рубрике открива о чему је ријеч у тексту би на 4) питање било тешко одговорити. Слијзди сегмент без заједиичког наслова, група есеја, међу којима и „Озбиљи ост театра" Јана Кота. Без заједничњог називника група текстова је и беп правог. разлога за заједничко објављивање. Између осталих, овдје приџмадају и споменути есеји 0 „Бијесовимша“, рецитаторству и Кустурици,
„Форум“ — рубрика чија је намјега да кров пера критичара прати казалишну ситуацију У Загребу, с амбицијом да завири понекад и у далматинску провинцију, најлошији је дио Новог Пролога. Намјера сама по себи занимљива, праширена на читаво југославенско глумијште била би и похвална да није нацге старе бољке нередовности излажа ња часописа 0ваквог типа и шароликости критичарског народа којем А: дано да суди. Због нередовности нејсе критике толико су закасниле да је народ већ и забсравио о којој је тредстави ријеч, што је проблем који би се и занемарио кад би критичарске способности биле колико толико уједначене. Овако, квалитативни распон иде од ређања бесмисјених контемплација, па до врло квалитетних Х ритичких текстова. Нема за критику погубнијег текста од оног кад тварац задивљено стоји над својим дјелом гласно тепајући: „Боже, како сам ја паметан!", дек обичан смртник, љубитељ казалишта, отворених уста нуд истом критиком признаје: „Боже, како сам ја глуп“. Таква критика, ју крајњој линији, против је театра!
„Казалиште у књигама“ рубрика је кеја затвара часопис < мамјером да прати оно што се збива у казалишном издаваштву наших зиосних крајева. Овај пут, у рубрици <е објављује кратак преглед књига мубликованих током 1985, нажалост потпун, из непознатих разлога. Барељм: на нашем скромном тржишту оваквих издања праћење не би требало представљати проблем. Сигурно да и овај гржијех не иде потпуно на душу уредништзу, већ дио кривице сноси и онај перит'од од пар мјесеци који готово редотло протекне између закључивања броја ми његовог изласка из штампе.
Највећа квалитета крије се у графичкој опреми листа повјереној Дражену Тончићу. Смањени. фојрмат, прегледности и мајсторске ишустрације темељ су нове форме.
Тако отприлике изгледа НШизви Пролет. Знам да може бити њеправедно упоређивање с нечим чега тише нема, али компаративни пристуб. у овом случају је нужан, ако ни збор чега, а оно због позивања на наставгљање традиције, видљиво и у самом _ имену. Нема више нових драмских 'екстова, оно што је „стари“ Пролог _ чинило актуелним и занимљивим, суављало та у један тренутак, чвршће везивало за нашу казалишту средину. Судећи то овом броју, изгубили су се и темати, па је обимом мањи Нову Пролог мање и кохерентан. Компешзација наведених недостатака покушат ће се остварити у новопокренутој бибииотеци која ће се бавити теоријом и! драм ским текстовима.
Нови Пролог није кренуо јајно, нешто је запело и у издавању; па други број касни, али пред љулћима, који су преузели бреме часописа стоји вријеме у којем ће доказати ду су први кораци били несигурни, јер су били први. Ако то не докажу ускуро ћемо читати неки „Нови Нови Гролог“ с новим, новим уредништвом. МИ
Јасен Бов
Зауђек | Кукабице
ма већ четири деценије како
И је Чарли Паркер – збунио ___ љубитеље добре музике суштински новом свирком, спасавајући
У дванаести час ·џез од полаганог склизнућа у распекмежену _ ревијску музику милиона; већ три деценије постоји неизбежна Кортасарова _ прича Прогонитељ која овековечава не само Паркера већ и све њему равне, храбре трагаче за суштином уметности, Више од две деценије је прошло од легендарног концерта Мајлса Дејвиса, Џона Колтрејна и оркестра Џона Еванса у Карнеги Холу којим је џез пробио још једну баријеру и постао зрелији и богатији за још једно краљевство неслућеног звука; готово две деценије Петер Хандке доказује, савладавши отпоре интерне критике, да је соо! јазх, импровизација изостављања, могућ и у књижевности на добробит и лепоту обе уметности, Не ових дана, већ пре читавих десет година снимили су Јан Гарбарек,.Пол Винтер, Еберхарт Вебер, Џон Аберкромби и други прве плоче такозване Меу Абе Мизес „нововековне“ музике која је џез спојила с авангардним амбијенталним звуком; Мање од нуле — прошлогодишње ремек-дело савремене америчке прозе Брета Истона Елиса језива је транспозиција тог сазвучја појединачних импровизација амбијенталне музике у тврду, узбудљиву, добру књигу. М тако у недоглед. у.
Али, то је свеједно, и датуми се губе у тоталном скраћењу погледа који соже за врхунским уметничким доживљајем, било да трага по звуцима или речима: Паркер, Хандке, Колтрејн, Деј вис, Кортасар, Гарбарек, Елис — могу да се нађу на истој полици а датуме да препусте љубитељима историје. Храбри новатори, увек корак испред свог времена, остају заувек.
Као и кукавице, И кукавице.
Као и Паркеров ђе-ђор, четрдесет и неки рођендан слави и чувени роман Јозефа Шкворецког о момцима који у погрешно време и на погрешном месту желе да свирају џез, или шта већ било, што није „аминовано“ од људи који би да све буде као што јесте и да никаква новотарија не донесе дах промене која би их подујасила; могу доћи Руси, могу доћи Американци, мо. же остати хитлеровока солдатеска, може се читава сценографија назвати револуционарном — само да Дебело Ме. со Кукавица остане у заветрини кнедли, пива и кобасица. Заувек, Колико бајата, идеја је устрајна и непроменљива. Као и Кукавице.
Од када је написао култ-роман Кукавице, Шкворецком се свашта исподешавало: најважније — осим Канаде, светске славе, преброђених — баријера цензуре и ђе-ђора Ричарда Камбале који тражи право на импровизацију, на властито мишљење, на кретање уместо мировања, напокон на истраживач. ку грешку — данас изгледа да је жестоки свирач постао мајсторски манириста каквим се, као зрели уметник, предтавља последњом књигом Заљубљени Дворжак,. Јер, упорније од храбрих опстају кукавице. Храбри се уморе од кукавица. Доказ је стигао недавно поново извлачећи Шкворецког из замршених лавирината ерудиције зрелости у први план свеже борбе против кукавичлука. У агенцијској вести, каже се дословно:
„Уважени амерички уметници, писци и музичари позвали су Чехословачку да прекине прогон међунарадно признате Џез Секције.
У данас објављеној петицији, 26 водећих америчких културних радника такође је позвало на обнову законског постојања (подвукао Б.А.) ове утицајне групе културних посленика. У септембру је ухапшен извршни комитет групе.
Џез Секција је добила међуна-
народну подршку за њену улогу у подстицању музичких и културних активности у Чехословачкој од раних оедамдесетих.
„Покушај чехословачке владе да од 1985. распусти Џез Секцију може да се сагледа једино као крше-
"ње међународних споразума, нароу чито Хелсиншких договора које ов Чехословачка обавезала да поштује“, каже се у петицији.
Потписници петиције су, између осталих, писци Е.Л. Докторов, Артур Милер, Џон Апдајк, Курт Во негат и џез музичари Дејв Брубек, Винтон Марсалис, Сани Ролинс и Били Тејлор,
„Хапшење чланова извршног комитета Џез Секције већ је бацило љагу на слику Чехословачке", ше у петицији.
Ако ти.чланови буду и осуђени то би „нанело непоправљиву штету приликама у култури Чехословачке". (Ројтер, 26. јануара 1987)
__То заиста није део текста _ који ПР рЕНен У последњи час није оставео у Кукавицама. То је заиста свежа ађенцијска вест. 'Озбиљна. ' анашња,
ко се ставе на страну америчка
блиоковска интонација, али и — углед потлисника остаје ипак гола, непобитна чињеница да државни (а не уметвичаи, понајмање музички) апарат влакти хапси Уличне Овираче што ови-
пи-
тектура.
а музику. Нигде се не кажо
ПИ људи похапшени због одређених преступа и да су, између 0сталог, ти људи припадали свом кућном савету, свом предузећу. И | свом џезу,. Цела ствар је застрашујуће претумбана наглавачке: распушта <е, хапси и прогања Џез Секција – зато што је Џез Секција.
Коју нико није одобрио нити вољно проверио.
Која се окупља око властитих идеја — макар и музичких. ,
Четрдесет година страх не попушта, као што ваљда не попушта ни хиљадугодишњи кукавичлук, арогантан једино у сукобу с храбрима. Немилосрдан.
Из историјске таме опет искрсавају негдашњим нараштајима добро познате речи: „Кад чујем реч култура, машим се за пиштољ", ~
Акција чехословачких власти да искорени џез — чујеш ли ово, Витоуш Мирославе2 — постиже парадоксалан циљ; овековечује давнашњу славу једног великог бузтозничког романа, као
"о Кортасарове речи овековечују вечно трагање за сагласјем правог звука и дубина уметничке душе Чарлија Паркера. Груб насртај на људе којима нису довољне песмице Карела Гота доказује да Шкворецки нијо случајно заувек отишао са Храдчана, вити да је написао непотребно штиво; да анисторизму храбрих, самосвојних људи (у џезу или ван њега) одговара и анисторизам светског кукавичлука који је увек спреман на прекомерну туђу жртву ако му она доноси макар зрнце користи,
Чехословачке власти, наравно, — не могу ставити ван закона чехословачке џезисте јер, срећом, ниједан – законодавац не може да екокомуницира умет-
ника просто зато што је уметник без прописног формулара: он је увек само у свету закона властите уметности. Кад их одрекне — није више уметник, Кад се одрекну прогањања траталаца, Кукавице престају да постоје. А с њима нестаје и Шкворецки чије је дело, на овај типично чешки ирони-, чан начин, и административно, готово званично, обележено и признато, Тако су чехословачки полицајци случајно постали — мецене, а Кукавице стекле право на законско. постојање. =
до-
Бранко Анђић
Жибош Шиашпатобца кроз столећа
намером да научно осветли културноисторијску и књижевноисторијску – прошлост манастира Шишатовца, Друштво историчара Србије организоваће у садашњим рушевинама овог манастира током маја месеца научни скуп Живот манастира Шишатовац кроз столећа, На овај скуп Друштво је позвало истакнуте научне раднике а после његОвОг одржавања објавиће зборник монографију о овом манастиру.
Од доласка пребеглих монаха манастира Жиче, који су почетком ХУТ века на рушевинама затечене црквице „Реметско" подигли храм а манастир назвали Шишатовац, па све до 1941. године, када је овај манастир највише страдао, у њему је трајао богат и разноврстан духовни, књижевни и уметнички живот. У њему су се догодили многи досад. научно недовољно описани историјски догађаји и појаве. Међу њима и један, за српску култуРу епохалан догађај: сусрет славјаносрпске и новије српске књижевности — Мушицког и Вука, Ту су настали стихови Мушицког и записане најлепше песме српске народне епике, међу њима м оне Вишњићеве о првом српском устанку. Ту су исписиване речи за Вуков „Српски рјечник", певали и казивали „пјесне“ Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Слепица из Гргуреваца и остали „Вукови певачи“,
Поменућемо неке од пријављених тема: „Сремски деспоти Бранковићи и значај ктиторства у градњи фрушкогорских манастира", „Жички монаси и градња шишатовачке цркве", „Христофор Жефаровић: св. Стефан Штиљановић, бакрорез 1753", „Лукијан Мушицки и Вукова реформа језика," „Вук Караџић у Шишатовцу", „Српски рјечник,“ „Описи српских обичаја у Рјечнику", „Мушицки и устаничка Србија", „Тешан Подруговић у Шишатовцу", „Филип Вишњић — песме о првом орпском устанку" и др. Тиме ће се Друштво историчара уједно укључити У прославу 200-годишњице рођења Вука Стефановића Караџића.
У исто време овај научни скуп је замишљен и као подстицај за обнову маластира који је катастрофално страдао од усташких и немачких окупаторских злочинаца, Као што се зна, уништена је његова знаменита библиотека, архива, иконостас, зидни живопис и архи-
=
челић, отварајући сезону лова на наци-
а
ПОЛЕМИКЕ , Друг Миодраг Перишић Зеница, 5. фебруара 1987;
Поштовани Уредниче;
М. Вучелић, који већ годинама шмира улогу Робина Худа у нашој поли. тичкој Шервудокој шуми, изволео је одапети еп равзал! неколико стрелица на моју маленкост у Вашем цењеном листу. Учинио је то из заседе, истргавши делове мог интервјуа „Лику", „Нове Македоније“ не само из мисаоног него чак из временског контекста, служећи се према томе, методама НКВД из чувене „Гробнице за Бориса Давидовича". Ја сам, наиме, споменути интервју дао, пре – полемике Бакевски-Унковски _ око Ковачевићеве „Аждаје", о којој, уосталом имам ово је мишљење, ако мес удостојите пи, тања.
Поводом нашег дефинитивног рас танка, молим М. Вучелића да заувек престане с клеветама против мене. У овом добу када су се србождери намнежили преко сваке мере, савршено је апсурдно да орбује по мени. Сигуран сам да јоц увек верујете У боље обичаје, те Вас у имс њих молим да уместо мог одговора М. Вучелићу 06јавите интегрални део мог интервјуа, на који се као позива речени М. Ву.
оналистичке вештице.
МОЖЕМО ЛИ СЕ ЧАСНО СУОЧИТИ
с КРИЗОМ (Део интервјуа Љ. Георгисвског „Лику'")
„Шта мислите, одакле толико национализма у уметности без. обзира на то да ли се ради о прозној или драмској књижевности 2
— Одатле што се политика не же ли одрећи манипулисања са уметношћу, а уметност која је у кризи, не жели се одрећи националних наслага у којима прежива старе националне митове. Данас је веома много у моди да се виче против грађанске деонице као главног инспиратора пационализма. Зар то није провидно2 Ако је у гитању десница, зашто <е онда наша револуција не послужи _ легитимним средствима и не рашчисти с њом адмикнистративног А ко су носиоци гра» ђавске деснице код нас у Македонији2 Ко их је именовао2 На којим емпиријским темељима они живе2 Јесу ли формирани као класа2 Имају ли економски или политички легитимитет2 Све је то гола репеститивност у смис-
лу: „ми имамо национализам, хајде та имајте мало и ви". И шта може значити македонски „национализам“
данас када нас са свих страна негирајуг Дубоко сам уверен да наша политичка сфера говори о македонском национализму из солидарности и да она сама уопште не верује у историјско, политичко или контраресволуционарно постојање било какве деснице и национализма, јер су они одавно већ ликвидирани. Уосталом, ако није тако, гдје су онда ти националисти код нас2 Хрвати су пресудили Арту. ковићу, пре тога тамо је био маспок и тако даље. Српски „десничари“, не могу их споменути без наводника, јежу само разочарани комунисти; Ђилас, Ћосић итд. А постоји ли ишта одвратније од разочараног револуци онара2г И да ли се тако много бојимо историјски елиминисане деснице која се сада повампирује преко неколико бивших комуниста2 Ако смо храбри, доследни и истински револуционари, ми ћемо се пре свега запитати шта се дешава с оним национализмом, који. тера наше делегате да прво са оловком у руци помисле који ће се закон и како одразити на „џеп“ република и покрајина, па да тек онда гласају, за њега2! Тог се типа национализма далеко више плашим него ли деснице. Биће нам лакше да се с њом раоправимо уколико оставимо рачунаљке и барокно, џентлменски, европски седнемо за исти сто и престанемо да балкански крадемо сир једни други ма из тањира2! Круцијално питање данас јесте: можемо ли се часно и људ ски суочити с кризом2 Можемо ли натим републичким и покрајинским етатистичким врхушкама рећи да нас као класу престану бранити од братских радничких класа Словенаца, СРрба, Хрвата итд јесу ли помало и ту корени национализма2 Јер, иначе, свето право сваког човека јесте његов национални порив, а ако тај порив има класну суштину, онда он не може бити националистички, онда лос. таје порив за људским – вредностима уотиште, те према томе — универзалан.“ П.С. Мислим да је сувишно да се позивам на закон о штампи да бисте објавили овај мој кратки одговор.
Љубиша Георгијевски
Еттата
У приказу Љубице Стричевић „Грани“ це употребе језика" у прошлом броју дошло је до грешака које чине један пасус бесмисленим. Уместо одштампа“ ног, други пасус, у целини, требало би да гласи:
Радња „Романа, смештена у период индустријализације у Русији, следи ово истраживање: за ископ (комлован), на којем треба да се утемељи нешто на: Лик на предворје комунистичког дру“ штва, везује се судбина јунака чију телесну оснату нагриза – неспособност мисли да се, када је једном савршеност нестварног себи подметнула једе 5 стварност, окрене откривању исти
• .
Такође, у прошлом броју изостао је потпис _ Миливоја Јовановића, _ који је аутор текста „т тетогат = Кристина Поморска".