Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 5

Слободан Вишанођбић

Побратак.

на племенски

стадијум образовања

ада се данас сретну млади људи из било које европске, па и било које развијене земље света, они ће у општем образовању, стеченом у средњим школа-

ма, открити велике подударности у извесним. областима, док.ће у другим комуникација једва бити могућна. Њихова знања из егзактних и природних наука и из технике, на пример, толико су блиска да се има утисак да су произашла из заједничких програма. Ако се оваквој интелектуалној сродности математичко-природњачког и техничког типа још додају ваншколске навике и потребе, добре и лоше, у домену одевања, уживања и забаве, открива се један космополитски модел коме велики део омладине жели да се саобрази. Међутим, због тачности ових чињеница не треба губити из вида све оче сфере у којима оваквих подударности има много мање, или их уопште нема. Ако се између наших младих људи разговор поведе о књижевности, историји, филозофији, религији, дубљег разумевања неће бити, јер за то неће бити основе у. њиховим знањима. Једни ће добро знати и стога сматрати важним оно о чему други нису ни чули. Померило се, дакле, тежиште онога што бисмо могли назвати културним и интелектуалним космополитизмом. Вековима су у Европи управо хуманистичке дисциплине биле један од најчврзићих темеља у високом степену оствареног духовног и умног јединства културних људи и народа.

Остављајући овде трајно фундаментални значај античке културе, и пратећи само основну нит, можемо рећи да сав пост-антички свет, посебно онај варварски изван византијског простора, превазилажење примитивног, племен ског стадијума и улажење у цивили. зацију _ универзалног типа остварује примањем хришћанства, које тлко постаје основа:и оквир свеукупне писмености. Без обзира на све разлике које су произлазиле из теолошких песлагања, из раскола и подела, цркви, без обзира на све верске заслепљенообти које су доводиле чак до верских ратова, образовање прожето хришћанством у суштини увек је почивало на истим основним текстовима, на прихватању истих вредности и догми, на разумевању истих симбола. Први пут на тако великом простору створено је духовно и културно јединство.

У међувремену, са пропашћу античког света нису ишчезла и сва класи-, чна знања, јер су грчки и латински остали језици цркве и преко ње ученести. Упркос коначној стерилности, која се обично има у виду, благотворни допринос схоластике у кретању ка паичкој образованости, ка филозофији и науци, нимало није за потцењивање. И ту су класични узори били пре. судни. Из тесних међа строго богословске мисли излазило се помоћу селам „слободних вештина' (верђет аг(ев Нђекајег), груписаним У луншта (граматика, дијалектика и реторика) и онафлу шта _ (аритметика, геометрија, музика и астрокомија). Ове вештине назване ћштапогез, људске, за разлику од божанских, за векове су постале најчвршћи темељ образовања _ сваког писменог Европљанина, У ствари, хуманисти из времена ренесансе свему овоме су само дали огроман замах, сасвим нов дух и силно одушевљење за класичну филологију, за научно истраживање старих текстова-и откривање античких звања и мисли. Не треба ни подсећати колико је тек то створило, климу интелектуалног јединства.

У образовном смислу ствари 69 нису битније измениле ни када је слободна мисао надахнута паганством морала да устукне пред реакцијом цркве, пре света у земљама захваћеним ренесансом, реформацијом, а потом и контрареформацијом, Чак су се и најборбенији мођу њима, језуити, често више и боље од других, трудили да у својим пелатошким програмима (тано зби Тогшт) сачувају и продубе спој хришћанства и класичног хуманизма. Не само у је зуитским него и у другим школама, захваљујући прихватању овога начела синтезе хришћанског и класичног, широм културне Европе и даље су се учили углавном исти предмети, на 0 снову истих или сличних текстова, а понекада и истих уџбеника. Не само Јеванђеља и библијске легенде, проро“ ци, Христос и његови Апостоли, него и толики велики Грци и Римљани, од Платона и Аристотела до Еурипида, Аристофана и Плутарха, од А Вергилија до Тибула и Овидија, КА церона, Сенеке и Тита Ливија, мо су блиски и заједнички. Исти одло | и исте изреке знају се наизуст и МЕНЕ лици наводе. А од многих уџбеника који су на широком Кебтрафаком а стору и у дугом временском рас Љ били у употреби, ево само једног пом“ мера: Ротисиа Сојопја је објавио У

Лиону 1704. приручник под насловом

Ре Апје тћефвомса пђиа ашпаче, који

је прештампаван и коришћен следећих

сто педесет година. Тако су толики образовани људи кроз једно и по столеће за метафору и метонимију, хиперболу и зеугму знали исту дефиницију и наводили исте примере.

Међутим, строго класично образовање, полазећи од прошлости, ограниче но је могућношћу разумевања само 0нога што је као неокласично настало ослањањем на ту прошлост. Ту простора за нешто друго и модерно нема; а питање модерног и националног које је све мање неокласично постављаће се све заоштреније већ у ХУШ, а поготову у ХЈХ веку. Тако се интелектуални и педагошки класицизам, као и онај уметнички, временом поистовећује са конзервативним традиционализмом, иако остаје ван спора да се у учености може и мора полазити од изворних класичара, као што се у другим областима почиње од Питагоре и Архимеда.

Наш Богдан Поповић је био изненађен када је, завршивши Велику школу пре једног века, године 1887. кренуо у Париз да на Сорбони студира француски језик и књижевност, и када је утврдио да је то неостварљиво. Он је морао да учи грчки и латински, а уз класичну књижевност, сасвим у другом плану, француске класике ХУП века. Додуше, за време његовога боравка било је у току увођење и модерних студија тако да је он коначно могао да дипломира, али не француски, него немачки језик и књижевност. Како у којој земљи, у зависности од виталности традиције, подела на класичне и модерне студије остварује се практично у другој половини Х1Х или чак почетком ХХ века.

Но, акбд се класично делимично повукло пред модерним, што у хуманистичким дисциплинама значи националним, оно је уступило место оним националним вредностима за које са сматрало да се могу мерити са класичним величинама. Равнотежа се полако нарушавала у прилог националног начела, али, у земљама са културном традицијом. никад по цену рушења темеља на којима та култура почива.

Наравно, могућни су и друкчији критеријуми поделе, али нас овде не занима свеобухватна анализа образовних система, већ онај пресек у коме се кроз односе класичног и националног, универзалног и посебног испољавају нека њихова битна својства. Хоћу да кажем да, ма колико национално било значајно и испуњено универзалним зна. чењима, што је већа превага нациовалног у књижевном образовању, ширс су и више препреке које деле људе У лаквиру једног цивилизацијског подруч. ја Иако, ваља рећи, највеће вредности појединих националних _ култура имају шансу да буду и бивају интернацуионалне, дакле, заједничке.

У нас је коначно поимање националног начела доведено до парокхсизма, де регионалног и локалног култа 10себности, На тај начин, очевидно, кљижевно образовање које нудимо срелњошколцима постаје само у траговима универзално, делом југословенско; а у највећој мери уско национално, народносно, најзад регионално и локално. Наш млади човек за кога је речено да се научно-техничким знањима, као

спољним изгледом и многим навикама, уклапа у свет свога доба, У чисто хуманистичкој сфери ни са свим вршњацима у својој земљи нема увек довољно заједничких тема, док у осталом свету он у многоме испада немушт и готово неписмен. А колико је то осиромашење и штета, није потребно ни објашњавати.

да би ове појаве; које омо већ почели сматрати нормалним, оштрије искочиле у нашој свести, могућно је поређење, односно превођење ових пи тања у област музике. Треба замислити да ученици клавира, виолина или неког другог инструмента не проучавају више, сем сасвим занемарљиво, ни Баха, ни Хендла, ни Моцарта, ни Бетовена, ни било кога другог од прошлости. до данас, већ свако тежиште свог музичког образовања преноси ва композиторе своје националне културе ч свога краја. Брамса и Бартока заменили би Бајић и Берса, Моцарта и

Менделсона, Мокрањац и Манојловић, '

Вегнера и Стравинског, Вучковић и Славенски, 'Шумана и Шостаковича, Шкерјанц и Шулек, и тако редом, уз пажљиво одмеравање националних и регионалних критеријума. А тамо где још нема довољно индивидуалних стваралаца, програм би се допунио фолктором. У начелу, то је сасвим изволљиво пошто се на делима домаћих музичара — од којих су толики достојни највећег поштовања и дивљења, што овде нипошто није спорно — може научити и хармонија, и контра птудкт, и већина облика. Само, такав млади музичар остао би далеко од толиких огромних универзалних вредности, и имао би затворене путеве ка

свету, ка међународним конкурсима и каријери, ка дворанама у којима већ Јапанци свирају Шопена, а Европљани певају црначке духовне песме.

Ваља на крају подвући да је овде

однос класичног и националног узет симболично, у најширем смислу као однос универзалног и посебног, ако

је извесно да и класично садржи ограничавајући принцип, као што национално може да носи у себи и универзалне вредности. Битно је, међутим, оно што преовлађује. Уз сва ширења основа на којима почивају, данас, а посебно код нас, најбитнија је равнотежа између ова два начела: универзалности и посебности. При свем том, сигурно је да је класично, или оно што се на модеран начин може узети као класично, било да је античко, ренесаноно, неокласично или само класике достојно, поуздан темељ универзалности и густа мрежа обасјаних путева који воде општој интелектуалној муникацији.

из ПРЕВОДИОЧЕВЕ РАДИОНИЦЕ

пете и и реитрЕ

Гиншер Кунерш

Чуђена особа

Његово свирање на виолини мало виртуозно: пре

дилетантско. Уз то недостатак љубави према отаџбини, очито због неопроштеног одсуства. у добронамерном гету, у пословно условљеној

тасној комори, и:зашто

у ствари Цирих и зашто у ствари Принстон

и зашто у ствари та видљива одвратност

према поштованом фризерском занату г

Потомак рабина-чудотворца: Он, гори можда: Елохим, он савија

светлост, којом смо увек

били задовољни,

закривљује простор, из властитих побуда, и чини свет незамисливим најзад: "

Јеврејски опсенар —

часовник му иде спорије због кретања.

Бела креда на црној табли: ради релативизовања општих и

али увек неопходних истина.

теорије _ специјалних,

Пред том чињеницом морамо се запитати да ли је Ајнштајн уопште био оптимист2

Гинтер Кунерт (СПпфег Кипегћ Берлину. Студирао је примењену с одобрењем источнонемачких слободан књижевник, у Ицехоу, Пише песме, романе, приче,

рођен је У 1929. У уметност. Од 1979, власти, живи, као Западна Немачка. "телевизијске и радио-

драме. Објавио је неколико збирки песама: Емтпе-

ктипре ап 1963; Опбегуер5

1977; 5 Пећрел (Мртва природа), 1983. итд. Избор и превод Божидар Зец

ејпеп РТапејеп (Сећање пасћ Шеора (Ма путу ка утопији),

на једну планету),

!

ко- | н

политички ЕСВЈ Владимир Гашорођ Пушођања

еома често интереси воде забораву начела. А у неким околностима ништа друго не помаже него управо политика ' придржавања основних начела. По природи ствари, сећање на њих требало би да је садржано у политичкој науци, Но, није немогуће, а примере сви знамо, да и сама политичка Мисао заборави своја основна сазнања, па да се окрене надмудривању са начелима, следећи било неке своје интересе или служећи интересима другиХ. , Један начин одбране од склоности политичке мисли да се претвори У; често, незграпно лукавство, јесте позивање на туђа искуства. Политички мислиоци су се веома често позивали на историјске примере, али и на ис куства са путовања, својих или туђих, стварних или замишљених. Ттежило се примерима политичких заједница које нису заборавиле основна начела праведног живота. Јер, оно што нам је познато, блиско, веома често нас онемогућава да видимо његову изопаченост или бар начин како да се она уклони, а поређење са страним, чак непостојећим или немогућим, утопијским, открива нам начела која смо У свакодневном животу напустили. Додуше, страни предели помажу и у другом смислу: видимо само начелно, а не и све ствари, које, можда, чине свакодневни живот У страној земљи прилично различитим од начела која њиме деминирају. Постижемо, да тако кажем, објективност у потрази за ваљаним вредносним опредељењем.

Сазнање са једног таквог путовања искоришћено је у познатом разговору између Макса Вебера и Лудендорфа. Нема потребе описивати стање у којем се Немачка налазила после Првог светског рата. Без сумње, наметала се промена пута. Лудендорф је питао Вебера о томе шта он мисли да би било најбоље учинити у таквим околностима. Вебер је одговорио да би демократија била најбоље решење. Као у Енглеској и Америци2 ужасавао се Лудендорф. Ви сте били тамо, рекао је Веберу, како она функционише» Они, одговорио је Вебер, изаберу владу и тиме је овласте да чини све што сматра да је у најбољем интересу земље, А ако није успешна2 питао је Лудендорф. Тада је на следећим изборима збаце са власти, без милости. Лудендорфу се то, на неки ужасавајући начин, допало.

Па, и није баш неки савет, могло би се рећи. Није могао Лудендорфу бити од велике користи. То је тек прича са путовања. Шта јесте савет> Наизглед, ничег лакшег од тога да се утврди шта јесте а шта није савет. Претпоставимо да вас неко упита: Шта бисте урадили када бисте били па мом местуг Одговор на то питање био би савет. Веберов није такав савет. Он је говорио о ономе: што би било најбоље урадити, без обзира на интересе онога кога саветује. Обичан савет као да се не позива нд такву идеалну личност. Што је, ипак, тачно само за лоше савете.

Ово се види на другом примеру. Претпоставимо да реформатор у социјалистичкој земљи, суочен са кризом, жели савет о томе шта да чини. Када би му саветник рекао: ја сам, знате, путовао и видео да демократије ваљано .савлађују и кризне ситуације, па бих вам саветовао да уведете демократију, нема сумње да би му реформатор објаснио да није тражио тај савет. То уопште и није савет. То бисте можда учинили ви када бисте били на мом месту, али шта ја да радим2 Реформатор тражи одговор на ово питање: Шта бисте. учинили када бисте били на мом месту и када не бисте могли да учините оно што бисте учинили на мом местуг Дакле, шта бисте учинили када бисте били ја2 За одговор на то питање потребна су нека друга путовања.

Сам Вебер, следећи традицију политичке. мисли, у свом огромном опусу, препоручивао је управо таква путовања. Штавише, изједначавао их је са науком. Чак се у његовим књигама демократија и не разматра као легитимна владавина — упркос искуству са путовања по Америци или управо због њега. Вишепартијска демократија је, ако сам га добро разумео, тек нелегитимна политичка утакмица, слична оној на тржишту. Одлучује однос снага, а не јавни интерес. Ипак, сетио се ње када ја у кризи тражио најбољи излаз.

Ако се, пак, то занемари, његова политичка наука се заснива на сасвим друкчијој употреби искуства. Политички научник јесте саветник, који полази од специфичних потреба онога кога саветује, уз упоређивање историјеког искуства понашања људи у сличној ситуацији, Упоређивање разних историјских примера даје нам идеални тип понашања човека који је У

МАРТИЈАЛ (1Х, 88) . %

Ловио мене си, Руфе, и поклоне стално ми слао, Након што успе ти лов, престаше поклони сви.

Руфе, да неког задржиш, и даље му поклоне шаљи: Иначе напушта тор вечар, јер прети му глад.

положају онога кога конкретно саве- | тујемо. Из тога следи и упутство о понашању. Тако, да се вратим свом примеру, на питање: Шта би требало

учинити да би се реформисао соци- |

јализам2 може се одговорити: оно

што су учинили други реформатори _

социјализма.

Савет би, дакле имао следећи 06лик: Учините оно: што су учинили други који су тежили циљу У сличној ситуацији и успели. Шта, међутим ако нисуг Узмимо пример. Претпоставимо да реформатор јасно види да нема подршке, односно да реформи стоји на путу постојећа легитимност — или, што је иста ствар друкчије речена, да реформа нема потребну легитимност. Јасно је да је потребна промена легитимности. Демократијом би се то постигло — али, добро, то није пожељно. Угледајмо се на друге — недемократске реформаторе. Покушајмо са идеолошком реформом, јер она може да унесе одређене измене у структуру легитимности система. Могло би се саветовати оно што је учинио Лењин: потребно је објавити недела оних којима постојећа легитимност највише користи. У свакој социјалистичкој земљи постоји један „чардак ни на небу ни на земљи“, који нема подршку ни у народу нити у сопственој партији, али јесте стварна власт. Потребно је то стање раскринкати и обезбедити реформи легитимност. Али, може се рећи, Лењин није успео. Добро, тада би се могла учинити исто што је учинио Хрушчов. Заправо, могло би да се заврши његово дело: да се објави тајни реферат на ХХ конгресу. А потом и све оно што му је следило: Пастернак, Солжењицин, Сахаров, а и ранији ре-

форматорски покушаји Троцког, Бухарина, деснице и других. Али, ни то није довело до успеха. Па, тада,

било би потребно написати нови ре-. ферат о томе зашто дестаљинизација до сада није успела и шта је увек спречава.

Шта, међутим, томе гарантује успех2 Сви који су тежили истом циљу у сличним околностима учинили су то што се саветује, али нису успели. Шта сада препоручује овај саветг Могло би се, да покушам са одбраном саветника, учити на неуспесима. На који начинг Требало би не само учинити оно што су они учинили у сличној ситуацији, већ би требало тежити и циљевима којима они нису тежили, како би се неуспех претворио у успех. У прилагођавању циљева могтли би се поново тражити савети из историје, све са циљем политичке успешности. Да бисмо видели крај овога реформизма, можемо да кренемо пречицом. Успешан је стварно био Стаљин. Можда његова успешност више није пожељна. У том случају, има много успешних узора. Оно што хоћу да кажем јесте следеће: Уколико се реформатор не ослони на начела, већ следи савете и циљ успешности, сва је прилика да ће се постојећи систем показати отпорним на свако лукавство. Реформатор ће коначно морати да прихвати савет који је могао да следи већ од самог почетка, угледајући се на успешне претходнике: Измени циљеве тако да не мораш да чиниш ништа што би могло да угрози положај у којем се налазиш. Дакле, сузбијај све. реформе које се саветују или стихијски настају.

Узео сам социјализам за пример, јер је приказани политички циклус ту сасвим видљив. Читајући оно што се догађа у Кини, ад и сличне ствари у Пољској, Мађарској и Југославији, сетио сам се савета који су давани студентима који су у Београду демонстрирали 1968. Реформаторска струја је говорила: Не би требало чинити ништа што би могло да се искористи против ње. То јест, превладаће друга струја. На то је најбољи макијавелистички одговор: Ако тежите ономе чему тежите и добијете демократску подршку а она вас спречава да те тежње остварите, или то нису ваши стварни интереси или бисте и иначе изгубили. Јер, немогуће вас је подржати, Или зато што реформи стварно и не тежите или зато што је она неостварљива. У оба случаја, реформаторе није могуће подржати ни било каквим саветом. Е

Ту путовања у земљу лукавства не помажу. А то посебно важи за политичку науку. У критичком тренутку, Вебер је свој позив јасно видео. Потребно је оснажити начела, а не нудити лукаве савете. Сви знамо да нам струка налаже да заступамо демократију као средство изласка из кризе и као циљ реформе. И знамо да нас наука не може одвести на пут у свет недемократских реформи. А, ипак, веома често, пише се и саветује како да се учини оно што никоме није пошло за руком, како би се постигли циљеви којима се искрено не тежи, али. што ће омогућити да се успе У ономе у чему други нису, у складу са истинским циљевима, за које они који саветују ни не знају који су. И тако, када једном човек почне да се удаљује од начела, удаљује. се и од смисла. Што само потврђује старо запажање: постоји снажна _ веза између демократије и истине. « от

би

а

кн 5

(0:

дијр

;