Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 9

Документ п фикција

Иван Ивањи, Једна мађарска јесен, Књижевна заједница, Нови Сад, 1986. У Књижевне заједнице Новог Сада, поред есеја Ласла Ве„тела и прозе Мирона Кањуха, појавио се недавно роман Једна мађарска_ јесен Ивана Ивањија. У жанровској подели ово дело је историјски роман у којем догађаји из 1956. године у Мађарској представљају ОсНовни оквир за сликање друштвене, пољитичке и моралне драме. (Сасвим по једностављено, у погледу начина на који се стварност у роману представља, историјски роман може бити романтички и реалистички. Једна мађарска јесен Ивана Ивањија је, пре свега 'и готово у целини, реалистички историјски роман, али и са прикривеним елементима романтичког (акција, заплети, сукоби, трагични завршетак љубавне сторије). Структура овог романа рачва се у два крака: први, „ток догађаја“ и историјских факата, састављен од седам делова и, други, измаштани, придодат историјској грађи, сачињен од девет целина „поглавља романа". Преплитањем ових двају кракова (токова) настало је дело „неразмрсивот клупка романа и тока догађаја" како на крају књиге објашњава

новој колекцији Семафор

и сам аутор. Дакле, роман је својеврсни амалгам документа и фикције, писан поступком који није нарочита иновација, али је изузетно ефикасан за грађу коју је писац одабрао. О томе Ивањи каже: „Роман и ток догађаја, рекосмо, замрсили су нам се у клупко, у коме су до непрепознатљивости за-• мршени судбински конци живота историјских и фиктивних личности. То, међутим, није нов проблем и многи су га аутори на свету решавали на свој начин". Тако, и сасвим експлицитно, а најпре самим делом, Ивањи приступа оном широком кругу (наших и светских писаца за које историјски догађаји из ближе или даље прошлости представљају главни простор прожимања факата и маште.

Историјски простор, у којем су пројектовани битни догађаји и судбине, у роману Једна мађарска јесен, као што је познато, изгледа овако: послератна владавина Ракошија и Гереа у Мађарској огледала се у екстремним облицима стаљинистичког концепта власти, у свакодневним тортурама, страховима и пресијама, што је довело до природног отпора и пуцања шавова такве страховладе. Студенти и интелектуалци, по угледу на песника Петефија (који је четрдесет осме прошлога века повео мађарску револуцију), подигли

„су устанак који је, како је време про-

мицало, добијао све више форму ти-

„одиста постојао

пичног грађанског рата. Како аутор

романа на једном месту вели, свако.

ко би у том часу окупио и наоружао групу од двадесетак људи постајао је политичка стравка или војничка формација која је нудила освоје „решење“ катастрофе. Колапс Мађарске претио је самоуништењем. Сценарио бурних догађаја завршио се жестоком совјетском војном интервенцијом.

У историјском делу романа Иван Ивањи гради ликове стварних личности као што су Имре Нађ, Јанош Ка. дар, затим, Хрушчов и Маљенков, Ајзенхауср и Далас, Тито и други. У фиктивном делу писац ствара ликове новинара Бобе (који је, хтео то аутор или не, он сам на Тргу Републике у Будимпешти, стицајем случајних окол: ности, 30. октобра 1956. године), стармалог дечака _Ђурке са венцем лука око врата, који неодољиво подсећа на Игоовог Гавроша на барикадама, те Еве, девојке устаника, Бобинс симпа. тије, која нам може послужити као лик који ствара дистинкцију између документа и фикције, односно може нам пеојаснити пишчев однос, према целој материји романа. Наиме, у роману Ева гине, умрљана југословенским сардинама и чоколадом, чистећи пиштољ, а У стварности, дакле, као лик који је и писцу послужио Као обнова, после угушеног устанка, емигрира у Канаду и срећно се удаје.

Вода за испарабање

Поран Бабић, Вода за лед, Упружење књижевника Црне Горе, Титоград, 1986.

торан Бабић сад већ припа-

да генерацији која — с је-

дне стране — готово да „не-

ма право“ на радикалне иновације, јер више није млада и не може рачунати на активно-благонаклону ренепцију, док — с друге стране — није довољно неспорна да би доживјела „студиозно“ читање и одлагање у каталог поштованих а заборављених величина. У простору донекле ослобођеном страсти, ни сами ваљда не узимајући озбиљно лака срца приписане им атрибуте (јер ако су „читљиви“ већ би их неко пажљиво прочитао, јер ако су „ангажовани“ већ би нешто и промијенили) — раде ови пјесници егзистенцијалног иокуства, заскупљени судбином предапокалиптичког свијета и — огромна брига! судбином поезије која све: теже модтовара њиховим амбицијама. - Уводна пјесма Бабићеве нове књиге, насловљена веома отресито („О трусном, трошном језику“), ову бригу тематизује готово у једном даху: „не коћ и ријечи бијаху младе те су трчале / (отимале се) као пилад око квочке да би се / на први знак опа-

сности (или позив на храну) / вели ком брзином испод њеног крила о купиле. / Сад је све друкчије и теже." Ако оставимо по страни незграпни двоструки предлог (на позив на храну); прије него што се упитамо око које „квочке“ ријечи бијаху окупљене, вриједи размислити о завршној пјесниковој недоумици: „Како их помакнути а да их не миче страх, сила или некаква друга нужност, невоља2“

Пјесник исправно региструје девалвацију уобичајених иницијалних расположења (њихову истрошеност). Страх, сила, нужност, невоља — није баш превише разноврсно. Тако, ваљда, пјесник замишља аутентичне језичке мовенсе. Више их нема, недовољни су, и шта сад2

Постављајући важно питање, Бабић се, неочекивано, одлучује на игноранцију, као да исти механизам одлично функционише —"-и подастире нам за-

'нимљиву и неуједначеду књигу ју. Ко:

јој. су прва и последња пјесма очито измијениле мјеста.

Мотивски фонд Горана Бабића готово да је неисцрпан — али само уз додатно ограничење/редукцију ·мотива на емпиријски податак подложан исказаној трансформацији. Из књиге у књигу овај робусни аналитичар-еви-

дентичар Зла проширује тематске хоризонте, понекад импресивном лако ћом елаборирајући егзотична подручја социјалне стварности. Бабићева склоност емпирији била би промиш-

· љенија, или бар „успоренија“, кад се

не'би грчевито придржавала индициј: ске управљености ка негатитом гово ру. Под насловом „Власт слабима" читамо: „погледај вјеверицу / очима шишарке / и видјећеш / да је то зви. јер“. Тако конвенционалним обртом завршити једну (из сасвим другог, много деликатнијег регистра започе ту) пјесму, може само непоправљиви морализатор. „Интуитивни морализа. тор“ (Б. Малеш). У длаку иста хума: ност вреба у стиховима: „Стајаб стм поред стабла / док су га сјекли. Дуго... / Кубик дрва ме гледа пијсмо

Шишарка гледа вјеверицу-звијер, а кубик дрва гледа разњеженог пјесника-свједока минулог шумског масакра. Дирљива екологија!

Журећи да што прије заузме став према социјалном позитивитету, Бабић своју књигу. аранжира неким сасвим једносмјерним, „документарним“ пјесмама чији значењски потенцијал може бити интригантан“ само читаоцу који тек пробија љуску социјалне освијешћености, Ономе, дакле, који се још љути на ТВ-дневник

Пошрала за иденпштпешом

Владо Жабот, Буковска мати, Цанкарјева заложба, Љубљана, 1986.

ловеначка проза се релетиву но рано, (јурчић, Менцингер) срела с елементима фантастичног; али фантастично није баш посебно заволела. Зато 1 имала више разлога, најважнији је вероватно _ „народотворни“ _ карактер словеначке литературе. Ако се у новијем времену фантастика поново јавља код генерације млађих писаца (Мате Доленц, Франчек Рудолф, Урош Калчић, Бранко Градишник, Борис Јукић, Марко Швабић и др.) то не говори само о одређеном начину „ослобођања" те литературе испод плашта познатих и проверених, „традиционалних“ одређења словеначке литературе, него и о унутрашњој живости У словеначкој младој литератури; та живост је плосебно допрла до прозе (у мањој мери драме, а још мањој до поезије; поези ја се у извесним темељним преокретима приближава прози, рецимо Алојз Ихан). ' Доминација прозе представља. карактеристичан и именентно утврђен знак развијања литературе у правцу који тежи даље од искључиво ЛИНТВИсТИЧ-

ких проблема (што је нагласио словеначки неоавангардизам; основа тог нацрта евидентна је и данас, и још увек је коришћена, иако много пута без референцијалних одређења) тач је од проблема који су везани за соци јалну и историјску доминанту у сло литератури (какву представд Коцбека до Сноја, односно, од Торкара до писаца најразличитијих мемоара: Франце Клопчић, Милан Апих, Иван Крефт, Јоже Пенца и др: У тај правац који заправо још нема имена, јер и сам још увек тражи ис“унски идентитет, спада и проза Вла де Жабота, сабрана У књизи Квеишка

мати.

веначкој .„ ља лук о

ни-.

О карактеристикама те прозе и оном тиме је заокупљена покушао сам под: робно да размишљам у поговору Жаботове књиге. Ту сам покушао да доминанте његовог приповедања истовремено суочим са доминантама других младих прозаиста, истовремено и са доминантом тренутка у којем,настаје синхрони простор савремене сло-

значке прозе. Преда мном су се редом _ отварали следећи елементарни слојеви: посебан простор, неурбаност која, и у случају да се нешто догађа у урбаном простору, тај простор види и осећа као неурбани простор (та ка'"уктеристика се најлепше. одража У Франчићевим причама „из подземља"); у том простору којим влада примарна (недодирљива!) природа, ништа се тако рећи не може направити „по слици и прилици човека". То је свет који живи засебно, незаинтересовано, који није нимало антропоморфан (у томе видим основни седимент реизма „из прошлости, Браце Ротара, раног Шелита, Марка Штабића). 5

Други елемент који сам приметио у Жаботовом писању јесте — елеменат езотске и сексуалне патње. ту је наравно у реинтерпретацијама моје интерпретације настало највише неспоразума. Жаботови јунаци, наиме, не „пате" због сексуалности еротике, они нису ти којима „није удовољено“; ради се о нечем сасвим другом. Ако је лака еротика (нпр. рани Рупел, роман Хи квадрат) била заштитни знак авангарда изма (а у њему реизма и лудизма, У поезији карнизма, Светина, Јесих, Медвед), онда је у садашњем времену еротика схваћена доста дубље и као она која више обавезује, њена „истина“ која је некада била површинска сада је, код Жабота, постала дубинска. Оно што се некада само по себи разумело, сад је јелва појмљиво, оно што

је некада било фриволно откривено,

сад постаје једна велика еротска ениг-

ма. Питања превазилазе одговоре, „ис тина“ еротика није више изрецива и изречена, свако мора сам да је нађе “ преплитању, у чудним грчевима тела и речи. Сам за себе и сам-за-себе. То је, основна порука „еротског" слоја Жаботових новела, односно кратких прича. Пошто јунаци нису више у вла-

"сти сопствене лаке ноншалантности по:

што кроз живот не путују привредно лако и без компликација, пошто њихоз патње нису само игрице или сим боли које продукују те игрице (као У романима Франчека Рудолфа, у Љубавним причама Марка Швабића), онда — кроз своја дела, кроз своје одлу. ке, што је карактеристично! — постају уходе /воајери, властитог понашања и сопственог постојања у делима и од„лукама других. Жаботов свет се затвара, он је у себи затворен и у њему је скривена и заробљеност света, његова неслобода. ЗНи у једној од новела не каже се да је неко неслободан, да је неко заробљен, па ипак се та неслобода и заробљеност непрестано шуња између нас (као у свести — подсвести главног јунака Ферија Лаиншчека ОгреПотина). Налазимо се у власти онога што је у човеку више него примарно: у његовом страху што се непрестано обнавља и јези којом човек испуњава овоја дела и своје мисли. Жаботови јунаци су — док им се дешавају привидно чудне ствари (које, пак, све време можемо да интерпретирамо — као свет њихових алтерегоа) — непрестано у власти сопственог воајсризма с ко: јим у себи померају она типична те: жишта због којих уопште могу бити литерарни јунаци: с једне “транс то су њихове (фиктивне) жеље и планови, са друге реализација која их води Кроз мрачне пределе духа и света. Зато сам у пропратном есеју написао да „све што он прича може бити и истина“, Те

значи да се брише граница између са.

мо-литерарног и можда — литерарног;

(па чак и,

Тако па крају књиге, у Другом делу епилога, Ивањи додатно објашњава свој однос према теми којом се бавио.

један план романа рачуна са о1штим историјским контекстом догађаја на планети (осим око гротиране Мађарске у исто време две велике силе надмећу се и око запаљеног Суецког канала.) Отуда писац „на сцену“ нужно уводи епизоде чији су основни актери совјетски, амерички, као и југословенски руководиоци. Други план романа чини заправо, фиктивни свет, литерарно штиво крцато ситним људским удесима:и судбинама. За аутентично и реално сликање конкретних историјских догађаја који су детерминисани многим чињеницама, Ивањи користи мемоарско-фељтонску литературу, књиге на ту тему, политичка предавања и документе најразличитијих врста, као и фрагменте из штампе тога времена која је у Мађарској између 23. октобра и 3. новембра педесет шесте године ницала „као печурке после кише" (Ивањи). Тако, на пример, без аутентичних мемоара, како казује аутор, „без Московских година Вељка Мићуновића још дуго ништа поуздано не бисмо знали о оном фан» тастичном лету совјетског двомоторца преко олујом шибаних облака Балкана са Хрушчовим и Маљенковим све до Пуле и о наставку. њихове вожње уз. бурканим Јадраном до Бриона".

У фикцијском слоју романа који се често укршта са документарним сликама и ликовима (они ишчиљују и отимају се дословној идентификацији), читалац ће се међутим, изненадити обиљем невероватних догађаја, у распону од „лирског' пољупца мађарске девојке на совјетском тенку У којем седи војник именом Џингиз из азијског дела најпространије земље на свету нишанџија који не зна у којој се земљи обрео нити га то занима, преко вешања због жутих „авехаовских“ ципела које су власницима доносиле смрт, до потресне и апсурдне слике чупања срца из груди једног несретника који се задесио на Тргу Републике У тренутку кулминације „мађарске апокалипсе". 6 '

Роман _ Једна мађарска јесен Ивана Ивањија представља изузетно узбудљиво штиво писано без претензија да пошто--пото исцрпи буквалне историјске факте, али је и поред тога, далеко обухватније и живописније од свега што смо досад могли да прочитамо на ову тему. Сугестивности романа, наравно, доприноси тзв. _ фиктивни свет који хладној историјској грађи даје мноштво живих детаља и могућности, ону енергију коју исијава овако квалитетно литерарно дело. =

Ненад Грујичић

ипо ата

и виа.

њему, вјероватно, само при првом читању: вербалне поенте се једноставно исцрпљују, а о некаквом терапеутском дејству једва да је могуће говорити). Додуше, то није мало, али није ни много — од пјесника који, рецимо, памти лудистичке експерименте.

Истанчанији осјећај за поетски ангажман Бабић увјерљиво демонстрира у неколико цјеловитих ијесама (,„Гро: бље код цркве“, „Итака и старост на њој“, „Шах“, „Мирис коцке“), пјесама

„које компликују. позицију субјекта и

(можда нехотице) достижу драмску тензију захваљујући ослобођеном (од контролног, повлашћеног субјекта напуштеном) језику. А Бабићев језик посједује неоспорне семантичке резерве, активиране најчешће тамо гдје изостаје директна референцијалност. Тако. настају најбоље пјесме у овој књизи: „Тијела, пунине“, „Гутачи зрака“, „Није сигурно, не није...“, „Је ли ти тешко; ::",

Бабић експлоатише изузетну колоквијалну свјежину исказа, али неекономично, можда због тога што пјесму третира као легитимни стварносни чин. Он мора реаговати на подстицаје, сматрајући и реакцију и подстицај (,страх, сила, нужност, невоља. Ма) аутентичним (мада негативним) искуством, При томе углавном доследно

неспојивост обе ове ствари је видљива као на длану.

Па ипак: за Књишку мати је карактристично да је у њој аутор на посебан начин уравнотежио све набројене елементе: поруке његових новела су јасне, мада се чини да је само писмо „компликовано“. У сваком човеку се налази свет који непрестано: реагује на свет у којем се налази човек. Јунак представља непрестано уравнотежење оба света, он је порука „у“ и порука „из“ пишчевог литерарног писма, Лко Жаботова проза у својој основи одбија модернизам, крајње, радикалне литерарне захвате, то јој заправо иле у прилог. Одједном се поново јавља прича, барем онај наративни ток који је у себе затворен и линеарно организован: редослед догађаја наговештава унутрашњу. напетост. „Игра“ је постала таква да обавезује и да је пресудна: чак и ако су ствари које се ту дешавају несхватљиве (,„арационалне"), у њима је скривено значењско језгро (порука) које у контексту. целовите приче можемо да прочитамо и схватимо као да се догађају јунацима. Та истоветност јунака и читаоца већа је на што испрва очекујемо (навикнути на лудистичке „дистанце" где је било јасно да је и оно што је привидно „истинито" само карактеристичан помак у ла има путовању кроз имагина цију).

И најзад, о фантазији Књишке мати. Оно што је у тим новелама „фантастично" јесте њихово основно осећање,.То је маркесовски свет у којем с једнаким легитимитетом постоје

историјски проверљиви детаљ или по-.

латак и чиста списатељска „измишљотина". У Жабатовој прози је фантастич-

превиђа самостални реалитет језика; ту искреност бива изневјерена, деградирана, пародирана... Онда кад изостане разрешење, кад пјесниково „свједочење“ остане непотпуно, кад жеља за мијењањем свијета („која је прије

идеолошке него пјесничке провенијенције“ — И. Негришорац) исхлапи у означитељској игри — Бабић јесте

истински пјесник негативног говора и „неумитног фатализма ствари“ (Д. Цвитан). -

Кад би таквих „изостанака" у овој књизи било бар колико и сасвим ирелевантних, конвенционалних поетских скица („Њисак“, „Чега није“, „Целулоза“, „Половица сјене“, „Вјежба за дистрофичаре", „Орце-кичма") — још би се могло говорити о новој кристаЗе Бабићевог огорченог емпиризма. Ова вода, међутим, неће постати лед.

Закључак (правде ради — рекаб би интуитивни морализатор) да је „Вода за лед“ ипак најбоља књига другог кола едиције „Доклеа“ не може бити комплимент њеном аутору. Едицији — још мање. у а

Желидраг Никчевић

но то да се ствари догађају као на некаквом међустепеништу између сноваи стварности (јаве), као ток који нас непрестано премешта с једне обале на другу: у томе „између“ дозвољено је све, а особито то да се говори новим језиком полусна, полуреалности који је истовремено посве стидљив и уздржан, па поново суров и жив, активистички што је једном нежан и нејасан, а већ у следећем тренутку спреман на оштрину и суровост с“којом се усеца у материју од које се отима. Жаботов језик је богат и разноврстан; да би се п"робио из основног, исходишног поло- | жаја, да би синтагму „проза постмодернизма“ стварно оживео он не крије

своју муку и своју снажну пожуду.

Књишка мати спада међу важнија прозна достигнућа 1986. године. Њене поруке покрећу две ствари, што се у овом тренутку чини важним и драгоценим за младу прозу. Са једне стране откриће фантастике које се крије у привидно незаинтересованој, људски неутралној природи (схваћеној дословно: као земља, трава, дрвеће и у пре“ носном смислу: као простор човековог трагалачког бежања кроз самог себе), са друге солидну основу за даљи проз. ни (романескни2) текст у којем ће Жаботова постика оживети још жешће но у књизи ових краћих (згуонутијих)

текстова. Б Денис Пониж

(Са словеначког превео Милан Борђевић)

МАРТИЈАЛ (Х, 8)

Хтела би Паула мене, но Паулу нећу за жену. Стара је: хтео бих њу, старија још да је, ја.

ЕН 8;

(С, Г.)