Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 8
~
Сигмунд Фројд, Будућност једне илузије, Напријед, Загреб, 1986.
ар стапсихолошки _ списи оста-
ли су нам као торзо једног
крупног _ синтетичког – дела
које је Фројд замислио и започео 1915. године, али га није завршио. Од дванасст огледа који су били предвиђени за књигу Увод у метапсихологију, сачувано је само првих пет, док је остале сам њихов творац, Сигмунд. Фројд — уништио! Изгледа невероватно да је ових пет расправа, од којих; неке улазе у ред његових нај-
значајнијих и најтсемељнијих, Фројд написао у једном даху, за свега четрдесстак дана, у пролеће 1915. Ште-
та је што је од ових пет радова (,„Натони и њихове судбине", „Несвесно", „Потискивање", „Жалост и меланхолија" и „Метапсихолошки додатак те-
орији снова") приређивач овог „Психиног“ издања, Г, Флего, укључио само прва два, Истина, У домаћем из-
дању нашли су се још нски од радова који се иначе убрајају у метапсихолошке, као на пример „Прилог у-
воду У нарцизам“, „Формулације о двама начелима психичких збивања“. Овде се можемо упитати шта је то, заправо, „метапсихологија"2 Под мс--
тапсихологијом сам Фројд је подразумевао „начин посматрања у комс се свако душевно збивање — оцењивало према три коорлинатс; линамике, топике и економике, видећи У њему крајњи циљ доступан психологији“, пише трсрац психоанализе у својој Аутобиографији. То значи да у ову област метапсихологије улазе сви они радови који чине спекулативну надградњу психоанализе која се уздиже на клиничко емпиријским | сазнањима _ ове дисциплине као на свом темељу, Добар део овог зборника чине класична дела „позног Фројда“ посвећсна проблемима друштва и културе, а то су: С ону страну начела угоде, Ја
и оно, Масовна психологија и анализа ја. Прве две од ових студија већ су објављене на нашем језику у Трећем програму РБ (бр. ТУ 1984) заједно са дискусијом позваних учесника (Кордић, Жижић, Јеротић, Требјешанин и Флего) о Фројловој другој топици и пагону смрти, Очигледно је да провокативне идеје о пореклу чо вскове агресивности, о ирационално строгом суперегу, као и о човскопим
незадовољствима У цивилизацији, још узек продукују контраверзна мишљења
о —————__———_______________
МАРТИЈАЛ (УП, 30)
и плодне дискусије: Фројдов изразито критички однос према положају појединца У култури долази до изражаја у текстовима, такође укљученим у 0 ву књигу, као што су: „Културни“ сексуални морал и модерна нервозност' и „Зашто рат2" (писмо А. Ајнштајну).
Студија, по којој је читав овај зборник текстова добио свој назив, Будућност једне илузије представља Фројдово враћање на проблеме религије којима је започео први пут да се бави двадесет година ранијс. Наиме, 1907. године у тексту ,Опсесивна делатност и религијска пракса“, оснивач психоанализе утврдио је изненађујуће сличности између присилних неуротичких радњи, с једне стране и религијских обреда, < друге. Касније 1912/1913, У дслу Тотем и. табу Фројд се посвстио проблему порекла рслигије и настанка неких од праоблика религијоких забрана. Порекло не само религије, већ и друштва и морала, аутор Тотема и табуа видео је у праубиству опа-тиранина од стране удружених побуњених синова, чланова прахорде. Религија настаје као реакција на осећање кривице, односно услед кајања којс је настало после овог гнусног чина. Своја разматрања природе и функције религије, велики психоаналетичар наставио је у делу Будућност једне илузије. Ова провокативна критика религије изазвала је доста жестоких напада упућених на адресу „лрског аналитичара“. Интересантно је напоменути да је и сам Фројд био незадовољан овом својом књигом, У
једном писму Ференцију, Фројд се говорећи о њој жали: „Сад ми се чини готово детињастом; у основи, ја
другачије мислим; сматрам да је аналитички слаба, а да као лична исповест не одговара“. У својим Новим предавањима за увођење у психоанализу (1933), вероватно да би исправио извесну једностраност из оне претхолве студије, Фројл изнова процењује суштину и улогу религије. Нова, „праведнија формула" јесте: моћ религије почива на истини која је историјска, а не материјална. Најзад, у својој послелњој књизи Мојсије м монотеизам, Ситмунд Фројд се још јелном, последњи пут, подухватио критике религијских предања. Ова књига је у извеснем смислу синтеза читавог претходног рада у овој области и уједно највели ступањ до којег је дошло Фрој-
дово .истраживање релагијс. Па ипак, средишње место у његовој критици религије заузима управо — Будућност
једне илузије.
Партима2 Кајлијо, дајеш, Герману и Дачану дајеш, Килички кревет ти драг, кревет кападочки драг,
К теби од Фара је града запловио јебач Мемфитик, С мора црвенога свог црни заплови Инд,
Богме не бежиш да легнеш под бокове окројша Јуда, Алап ти не мине дом, сарматски носи л' га коњ.
Шта се то збива са тобом, са девојком Римљанком чистом2 Зар ти се римљански уд не свиђа ниједан баш2
(С. Г.) ·
Судбина писца
Станко Ласић, Књижевни почеци Марије Јурић Загорке, Знање, Загреб, 1968.
анас, У вријеме када нам А књижевна _ проучавања —сувременим теоријским при-
ступом ревалоризирају не само поједине књижевне појаве, већ и цијеле књижевне периоде, и када су најприсутнији текстови енкодирани у“ м): делу тривијалне књижевности, а на чију је структуру лако примјечљива управо Ласићева методологија, ослоњена махом на структурализам, чини нам се и логичним појављиваље нове књиге овог аутора Књижевни почеци Марије Јурић Загорке. Занимљиво је напоменути да су рецензенти овог „увода у монографију“ (како гласи поднаслов студијеј | Павао Павличић и Велимир Висковић који су, као дио новог уредничког тима књижевног часописа „Република“, у првом потписаном броју објелоданили _ квантитативно не тако обиман, али по мом суду најрелевантнији сегмент Ласиће: ве књиге, Већ су тада читатељи бипи заинтересирани за појављивање укњи женог текста, као што ће и након читања „Увода“ нестрпљиво очекивати његов наставак јер. "као птто и сам Ласић у предговору напомиње, Књижевни почеци Марије Јурић Загорке написани у 1984. нису завршена моно: графија. Срећом, она јест заокружена цјелина, подијељена У лва поглавља (1 — Дјетињство, младост, присилни брак, П — У релакпији „Обзорл 1886 — 1910), која садржи анализу њезиног живота, дјела и рала. све ло романа Тајне Крвавог моста.
Занима нас слиједеће: какав је Ласићев приступ том големом опусу по-
кн д
пуларне, али понајчешће оспораване и увелико потцјењиване хрватске списатељице, односно, да ли аутор успијева примијенити своју методологију изложену 1973. у књизи Поетика кри: миналистичког романа или 1977. у Проблемима наративне структуре и да ли му је, на крају, циљ ревалоризирати њезин књижевни опус2 Већ на самом почетку првог поглавља када Ласић, користећи најразличитије повијести књижевности, романсипану зу тобиографију М. Ј. Загорке Камен на плести, Загоркине мемоаре, Ковачиће« некролог Загорки, чланке из дневних и тједних листова, не успијева точно утврдити годину рођења (он се ипак одлучује за годину у којој један од главних њезиних великих узора, Аугуст Шеноа, постаје уредником „Вијенца“), јасно нам је да је ријеч о врло загонстној личности, што потвр: ђују и остали касније навођени подаци, џ
У приказивању живота Марије Јурић, Ласић се понајвише користи информацијама из већ споменутог Камена на цести, па тако можемо наићи на слиједеће мјесто: „Загорка је имала несретно дјетињство. О томе она није оставила директних свједочанстава, али се њезин роман Камен на цести гдје је описала дјетињство — доиста може сматрати дубоко аутобиографским“. Свакако да таквом исказу, а поготово када је ријеч о знанственику С. Ласићу, можемо наћи приговора (однос: роман/изванкњижевни | истинит податак), али аутор је тога, сасвим је сигурно, свјестан, па ћемо трагом његове мисли прочитати и слиједеће; „Наиме, према стварним подацима, и
онима у Камену нг цести и онима у
другим — аутобиографским — списима, треба бити опрезан, јер је Загорка у њима увијек реконструирала своју
прошлост у складу с неким посве одређеним циљевима који су јој се у том часу чинили битним. Њезине су
Психоанализа релили је
Своју критику религијских учења у овом делу Фројд започиње питањем: Зашто, упркос неразумности и бесмислености религијских тумачења и заповести, људи ове поштују као највише културне вредности Својим аналити-
чким истраживањима он долази до.
закључка да је права, збиљска вредност религијских представа у њиховом психолошком дејству на људе. Данас је смешно и анархоно веровата у божанско стварање света, у провиђење које све види и које бди над судбином сваког појединца или, пак, у натприродно порекло етичких забрана и захтева, па ипак, људи и даље верују и упорно се бране од рационалних _ оспоравања ових „светих истина“. Шта је то што обједињује ска ова различита веровања и даје им психолошку уверљивостг Поихолошки, веома дубок корен религија има у инфантилном афективно-мисаоном везивању за оца, тачније, за представу оца. Мало дете, слабо и незаштићено, види свог оца као величанстњено, свемоћно биће које пружа заштиту и љубав. Када човек одрасте, он, међутим, још болније схвата колико је заправо немоћан и незаштићен пред окрутном судбином. Пошто није у стању да се помири са овом свејом беспомоћношћу човек који и даље чезне за заштитом, враћа се на ову раноинфантилну фиксацију за очеву фигуру и пројектује је у Бога"оца, створитеља васељене. Овај Бог, илеализована замена оца, саздао је свет и човека у њему, установио регуле моралног владања и штити појединца од сурових и надмоћних сила природе, као и од људских неправди, Ово натприродно, свемоћно биће чини за људе, дакле, све оно што је отац чинио (или нам се чинило да је чинио) за своје мало, слабашно дете. Религија је, сматра Фројд, илузија која настаје као одговор на човеков доживљај властите маленкости и немоћи,
Религијска илузија, међутим, није исто што и проста заблуда. Овде се ради о једном уверењу, сличном суманутој идеји, које извире из људске нагонске жеље, а које не стреми томе да буде тестирано од стране реалнести. Религијска учења су недоказиве, човеку драге илузије, а онолико колико су нелоказиве толико су, разу ме се, и необориве „истине“. Ако <е, наиме, узме као истина да је порекло, често апсурдних, религијских тврдњи божанско и да се у њих не сме сумњати јер су оне недоступне људ-
ском уму онда смо унапред „доказали" оно што би, заправо, тек требало да постане предмст истраживања. Али ако уместо да некритички узмемо здраво за готово религијске истине, ове подвргнемо рационалној и емпиријској анализи, показаће се сва њихова трошност и бесмисленост. Утеха религије јесте лепа, пријатна, али зато није истинита. Болно искуство нам казује: Свет није никаква дечја соба, каже Фројд. У васељени нема, на жалост, никаквог провиђења које родитељски бдије над човековим животом, које га штити и брине се о његовој срећи, Природа, неумољива и слепа не прави разлику између доброг и рђавог, верника и неверника, праведног и неправедног. У друштву, пак, врлина се често кажњава а порок награђује. Мрачне, безосећајне и немилостиве силе, а не добро провиђење, одређују човекову судбину.
Фројд зна да је рушење ових илузија болно, али сматра да је то за човека неопходно да би могао да психолошки „одрасте“. Њему није стало до тога да човека само лиши утехе кеју му пружају религијске илузије и да га само ослободи етичких захтева чији је извор у религији, да би га учинио несрећним и себичним, очајним и аморалним, већ зато да би човсково трагање за срећом и етичке захтеве поставио на нову рационалну основу. У томе је хуманистички смер ове беспоштедне критике религије, великог скептика и песимистичког антрополота. Сигмунда Фројда, подударан са интенцијама анализе религије једног другог скептика и критичара _ свега постојећег, „младог Маркса". У „Критици _ Хегелове филозофије права" Маркс каже: „Укидање религије као илузорне среће народа јест захтијев његове стварне среће. Захтјев да напусти илузије о свом стању јесте захтјев да напусти стање коме су илузије потребне. Критика религије јест, дакле, у клици критике долине
суза чији је ореол религија". Слично
овоме, Фројдов напор је усмерен ка томе да се етичке норме, тако потребве сваком друштву, поставе на један злравији и чвршћи темељ него што су то религијске догме. Када се човек одрекне бога којем га учи религија, он ће се, сматра Фројд, окренути свом уму који је једини демијург достојан поштовања. Фројд је, као и Маркс, веровао у семанципаторску снату ума, односно сматрао је да једино
МАРТИЈАЛ (П, 8)
| а Д "У
БРИТИКА АНЕ ВУ
„оружје истине" може човеку донети избављење од окова илузије. Велики психоаналитичар и безбожни јеретик; с поносом изјављује да је његов бог Логос. Тачно је да је управо психоанализа открила немоћ људоког разума пред моћним нагонским силама; Па ипак, „у тој слабости... има нешто посебно; глас интелекта је тих али он не престатје све док га се једном не саслуша. На крају, након што је небројано пута одбијен, ипак постиже свој циљ“, пише Фројд у Будућ. ности једне илузије. Своје поверење у способност и снагу ума као врховног арбитра у решавању индивидуалних и друштвених проблема, Фројд још снажније испољава у једном потоњем тексту где каже: „Наша је нај. већа нада да ће у будућности интелект — научни дух, разум — временам извојсвати диктатуру У човечјем душевном животу".
Фројдово оспоравање религијских у: чења као неистинитих не доноси ништа ново; то су већ давно пре њега веома добро урадили француски просветитељи осамнаестог века, а још раније антички филозофи Епикур, Хераклит, Демокрит и Лукреције. Оно што, међутим, представља оригиналан Фројдов допринос овој просветитељској и материјалистичко-рационалистичкој критици религије јесте пре свега разумевање психолошке снаге религијских поставки. Наивно је мислити да се религијске илузије могу једноставно научним просвећивањем савладати, јер оне нису обичне „трешке у мишљењу“, већ свој корен имају У дубоким афективно-нагонским счлама. Други велики допринос овог поихсаналитичара критици религијских учења јесте у његовом | аналитичко-терапеутском разобличавању штет.ности и погубности религијских догми за развој људског мишљења. Дете кеје се од малена кљука апсурдним религијским тврдњама и касније када одрасте неће бити у стању да слободно и рационално размишља. Дејство религије по људски ум је штетно ни-
шта мање него дејство наркотика, ка-
же Фројд. Да би човек збиља постао умно и слободно духовно биће, он мора да раскине ланце илузије који га спутавају А то је крајњи циљ Фројдових хуманистичких теоријских и терапијских напора: превладавање нарцизма, инфантилизма и зависности од слепих нагонских снага. Р
Жарко Требјешанин
Ако се, штиоче, теби на странама учини овим
Нешто да нејасно јест, или је латински лош,
Није то моја кривица: покварио њих је преписач
Јер се пожурио сав сваки да прода ти стих.
Ако ли мислиш да није, већ ја да сам згрешио свуда, Тада за мене си ти потпуно ћакнут и глуп.
„Ипак су стихови лоши!" — што јесте да јесте не спорим: Лоши су, али ни ти не пишеш боље но ја.
аутобиографије чудна мјешавина аналитичког самоиспитивања и тенденциозне прозирности“.
Ласић успијева причљиво осликати најмлађе Загоркине године које пролазе у знаку патологије мајчине љубоморе, школовање, одлазак у Вараждин, пријекид школовања, познати инцидент с Куеном, боравак у Вишој дјевојачкој школи пол равнатсљством сестре Бернарде Крањц, присилну удају за Нађа, бијег из Мађарске, 60равак у Митровици, долазак у ,06зор“. 1896. итд. Ослонац је и даље Камен на цести — текст који није само релевантан по елементима документарности, већ и по елементима литерарности: нпр. „Нитко никада у хрватској књижевности није са толико храбрости, литерарне продогсости и самозатајног разумијевања описао па: као властитог дјетињства као шездесетогодишња Загорка у Камену на цес. ти. Те странице спадају међу најбоље њезине прозе, а нећу претјерати кажем ли да неке од њих иду У антслогијске странице хрватске књижевности уопће“.
Други дио монографије обухваћа приказ Загоркине политичке активности и анализу њезине литерарне про: изводње, од почетака стваралаштва до 1910. године. Осим бурног рада у
„Обзору“ (већ од првог текста објело. .
дањеног 1896) праћеног сталним напа дима Шиме Мазура, предсједника Ди: оничке тискаре, Загорка се увелико ангажира и у политичкој борби про тив Кусна, посебно 1903. у вријеме немира када пуних пет мјесеци фак тички сама и води „Обзор“ и бива чланом „Главног штаба“ народног по-
крета, те постаје главним повјереником сабирне акције за помоћ ђацима који с“ изгубили стипендије. Врло је активна и у борби против „швапчарења“ и у борби за права жена. Већ споменутог 31. 10, 1896. Загорка је објелоданила текст, точније, политичку репортажу „Еву регса“ („Један ча-
сак“), у којем тематизира врло осјетљиво питање: употребу мађарског је зика на хрватским жељезницама.
Између ових занимљивих записа о Загорки, слиједимо и анализу њезиних романа, Али и других књижевних текстова. Тако сазнајемо да је нпр. 1902. Марија Јурић објелоданила и двије књижевне критике у „Вијенцу“, о Војачи Јагоде Трухелке и о пјесмама Марије Кумичић, које су остале без одјека. („Једина ће вриједна раз мишљења о књижевности Загорка написати бранећи своје књижевно дјело.") Писала је и цртице („На освиту) у којима понајвише третира проблем осамљености, дакле стално мјесто хрватске литературе на пријелазу стољећа, затим краће прозне форме („Загребачке зИћопбе"), једночинке (1900. изведен драмски првенац „Шта жена “ мије“ у ХНК), драме (нпр. „Евица Гупчева“ .у пет чинова). Највише простора у анализи заузима структу рални приказ првог романа Робље, затим романа Влатко Шаретић, да би „Увод у монографију“ био заокружен „Књегињом из Петрињске цесте,
Робље је објелодањено у рујну 1899. у подлистку „Обзора“, а затим је исте године прештампано у књигу (слично су излазили и Шеноини романи). Главни лик је препознатљив већ из хрватске лектире (Пријан Ловро, Петар Крешимир Качић,.) У приступу тексту Ласић упорабљује своју мсто дологију. Довољно је цитирати слије деће реченице: „Фабула је управо тако компонирана: смирени тијек, потпуно кретање, догађаји сведени на је: дну фабулативну линију.“ или „Хар: моничној и хомофонијској конструкцији фабуле одговара хомофонијски систем на актанцијалном плану или плану ликова“, Дакле, ако се присј:зтимо Ласићевих анализа хомогених наративних параграфа (примјери су
(С. Г.)
а аи, пао
му у већини везани уз А. Шеноу и Златарево злато), уочит ћемо Загоркино насљеђивање управо Шеноине наративне методе. Када већ спомињемо Златарево злато, напоменимо и то да се У другом роману, насловљеном Влатко Шаретић, примјећују актанцијални односи које је кодифицирао Шеноа. Односи се то на прожимање двају комплементарних и антагонистичких парова.
И на крају, нешто о већ најављеНОМ, по властитом вриједносном суду, понајбољем дијелу „Увода“. Ласић исписује три битне компоненте везане Уз појавност Марије Јурић Загорке, али три компоненте које су важне за ситуацију хрватске књижевности И књижевника уопће, Прво; „Њезини су романи изразити политички ромави у којима су протагонисти прожети не само еротском, него и политичком страшћу, па је излаз обично нађен У сретном свршетку и једног и другог циља.“ (Није тешко опримјерити то на синкрону ситуацију хрватске прозе.) Друго: Ласић проматра повијест Књижевности као повијест“ борбе за толерантну коегзистенцију између те: мељних књижевних структура, а јасан нам је и однос према симплифицираном наративном дискурсу данашње прозе. Треће: „Зараженост . политиком може постати тако дубока да је хрватски књижевник увјерен како |а на
нашем Парнасу чека мјесто тек онда ако. докаже своју политичку корис чост те. добије свједоџбу да је гралитељ наше политичке свијести," (21) За. кључимо, Ласићева монографија не само да занимљиво износи читатељству до сада непознате чињенице, већ и знанствено (структуралном методом) приступа анализи Загоркиних тексто: ва, али у исто вријеме, добро је до шла у појашњавању тренутног стања У хрватској прози. в
Јулијана Матановић