Књижевне новине, 15. 02. 1987., стр. 7
Сплађћа Межпарич
Аушономија прабнот
едан од елемената конституЈ ирања цивилног друштва јесте правно уређена држава, О правно уређеној држави говоримо тада када довољно утемељимо тврдњу да у одређеном систему одредимо га као „Н“ постоји правни ред, правни субсистем „П" који је аутономан. У даљем тексту, систем ћемо назвати државом. а субоистем правом. Теза: Југославија није правно уређена држава. Њен правни ред, правни систем не удовољава основним критеријумима аутономности. Питамо се, дакле каква је „акција“ за цивилно друштво у таквом систему могућна2 Погледајмо поближе: што је то аутономни правни системг Систем (правни) је аутономан уколико је независан, али, кад је истовремено у одређеној повезаности с 0колином; „одређеној“ повезаности < околином значи да правни систем живи од неправне околине и то живи на
оанову одређених „нутријената“. Том
међусобном исхрањивању (околине и правног система) потребни су неки слементи, То је, прије овега, вријеме, затим _ материјална · стабилизираност, устаљеност у околини и ослонац У околини.
Вријеме је правном систему потребно за преживање, прежвакавање садржаја из осталих система (живота, кажимо); материјална устаљеност потребна му је понајприје на свакодневној, опћој разини — троши за своју властиту репродукцију; ослонац, партнери у друштву, то јест ширем 00цијалном систему, да би били „храњиви“, да би их систем (правни) пробавио, морали би бити дистинктивни, одпедљиви и нескривени. из
Правни систем није аутономан, ак на њега постоји стални притисак, што значи да систем нема на располагању вријеме за усркавање „инпута"; дијелом и због тога, систем се не може материјално усталили нити осамосталити односећи се спрам околине, јер се та околина стално мијења; из истог разлога, није у стању развити сталне и одредљиве партнере, ослонце у 9колини. 7
У југославенској јуриопруденцији и легислативној пракси, за таква се стања правног система усталила слиједећа кезметика: то да. правни систем не располаже временом за промјене, назива се „динамиком нашег правног система“, а материјална неустаљеност правног система назива се његовом флексибилношћу. Што су му партнери, ослонци неодредиви, невидљиви, скривени, дакле, назива се његовом семоулправношћу. Тај систем је сам себе прозвао самоуправним аутономпим правним системом, а његов главни оператор је самоуправна аутономна правна норма. '
Самоуправност је, дакле, у правну праксу и теорију инвентивно унијела правне системе којима није потребно вријеме, јер су прединамични, не треба им устаљеност, јер се морају прилагођавати необично вирулентној ствар ности; не треба им ни ослонац, јер су свеобухватни. То су дакле системи који то нису, јер им не треба нити воде рачува о околини. Они су сами себи довољни; правна сигурност грађата, основна тековина грађанских револуција, која осе ствара само акумулирањем регулацијских искустава у времену и простору, за такве је системе један од могућих али не и нужних састојака опстојања. Она није гарантирана. већ се „договара“, „испикује", „потписује“ од случаја до случаја. Партнери су неди ти, скривени, знани само потписницима, који спрам свију других у друштву остају „невини без заштите"... На непотписничкој, неконовнзуалираној својој 06разини, наравно, такав си систем дозвољава „традицију“, „вјечне творевиме", „правну сигурност“ непредвидљи“ вих инкриминација на примјер које воде поријекло из источноевропских ревелуција. за југославенски правни систем, такви стожери традиције јесу: смртна казна, деликт мишљења и политички деликт. И 1
У крајњој консеквенцији, правна. сигурност грађана у односу спрам, на примјер, хривичног законика или закока о извршењу казни у Југославији у одређено доба њеног правног разроја постигла је слиједећу _ разину: вријеме за стабилизирање није посто. јало, законодавство је било „револуцисмарно"; устаљивање у околини ове. ло се каткад на негирање околине и-
ли свођење околине на „текуће ста-. оголио
» се на ње", море, а сам систем
прости камен; природни партнер таквог система био је потказивач,
Тако смо дошли и до принципијелног проблема: развој, па и развој правног система тешко да У неразвијених може ићи стопама развијених 36маља. И ту треба чини се плаћати данак специфичностима модернизације, кажу теоретичари _ (рићтапп, 1982). Захтјеви, које смо образложили, 0опћените су нарави, специфичне захтјеве треба тек изнаћи. Те специфичне захтјеве за аутономни правни систем, препоручују теоретичари, требало би паставити у оквиру идентитета и диференцијације система као цјелине. У току развоја, држава осигурава а) идентитет правног ситсема, 6) контролира увјете развоја тако да се омогући аутономност и истовремено функционална диференцијација правног система и ц) контролира посљедице те диференцијације. У томе још увијек не налазимо ништа специфична; досада су правни системи углавном тежили тажвом типу развоја. Специфично за неразвијене, за новопридошле у правном сређивању државе могло би бити и то да развој система, па и правног, чини се треба мислити на нови начин, Покушајмо: га смислити на начин како то ради на примјер Грићтапп; на начин комуникације, „
Мислимо ли о друштву, каже Гићтлалп, као „мнопугво „КО муникацијских чињења, тада правни систем можемо емишљати као успостављање
кације. Не можемо чинити: баш све што нам падне на памет у свакој ситуацији и на рачун овег и сваког. Као ограничење комуникацијских чињења право постоји у свим друштвима; 0но се, заједно с осталим ограничењима (морал, на примјер) „убацује“ у простор одношења појединца спрам система институција у друштву. Као ограничење комуникацијскот чињења, појављује се у двојаком руху; на страви појединца као ограничење његове слободе одлучивања о томе хоће ли се или не подврћи одређеним очекивањима, забранама, непослушности ма, конфликтима у комуникацијском чињењу. То се ограничење назива 0граничењем инвокацијске суверености појединца у друштву; оно инкриминацијама, санкцијама успоставља међе простору слобода. појединца. На страни пак система, друштва, државе ограничење се надаје као законодавна сувереност (државе); законодавној суверености је дато да „овој“ материјал, правни сустав, приреди према по-
требама, да изнађе прави закон на
правом мјесту у право вријеме како би инвокацијску сувереност појединаца учинила извјесном, Обје су суверености у уређеном правном систему правне државе — нераздвојне, међусобно се увјетују, представљају структурално произведене слободе (глћтапп) и стру ктурално произведене неслободе, (додајемо ми).
У правно уређеној држави, те би двије слободе и неслободе, те двије сугерености морале бити јасно одијељене. Свака понаособ, те суверености имају властите функције, У посебно одређеним ситуацијама и различитих носилаца. Укратко: одијељене, струхтурално произведене слободе и неслободе појединаца и законодавног сис тема чине да правни систем истовремено има идентитет, да је видљив, да се · диференцира и да притом држава контролира увјете његове диференцијације, удовољавајући истовремено увјетима аутономије празног система.
Како с тим стоји са становишта развоја2 На жалост, ту ће нам теорија мање помоћи; останемо ли У истом досадашњем оквиру размишљања, У овоме бисмо тренутку ПО им ређе: тезе (југославија као правно неурејена пена морали бити у стању хис
| ОБАВЕШТЕЊЕ
због великог новина" за јанугр. 1 | број може купити: „ижари" Ђате Драмнићанина драмском “ позоришту,
е се може Бед, Француска 7, преко 5. "Бад. 60806-678-13544 с назнаком :
латсм 600— ДИН.
на жр. за двоброј КН. >
ПИ сета рај
есовања за двоброј 987. обавештавамо у Студентском
623—624 „Књижевних читаоце да се овај дво- | кисску, Теразије 16, Бгд, и м. Тита 50. у Југословенском
као и Редакцији „Књижевних новина",
добити и поузећем уп. |]
хотрами--' чења (сопзђгај т ) чињењима КОМУНИ
. сућугодишњим
| им, поопћити; није
уријском анализом показати у каквем се односу налази процес модернизације (одређени тип) и процес аутовомизирања правног система у овом нашем поднебљу. Морали бисмо, се звачи, домоћи спознаје у каквом односу бијаху идентитет и диференцирање правних система и увјети његове продукције и репродукције. Тко је, како, када и зашто контролирао стварање структуралних слобода и неслобода2 Да ли су икада постојали увјети за комуникацијско чињење у тако одређеном оквируг Да ли је уопће постојао досада тако успостављен простор. одношења између суверене индивидуе и суверена законодавства Зашто је одговор на то питање у овом тренутку важан2 Зато што би нас можда приближио могућности да потврдво или нијекајући одговоримо на суштинско питање даљње анализе правног система и продукције цивилног друштва посебице, наиме, да ли уопће можемо очекивати неко цивилизирано комуникацијско чињење у виду правног система у овим простори ма2 Готово све што досада имамо виша личи на класификацију разноразних искустава контигентности ограничавања слобода неголи на анализу ув-
% Ме
а
јета ције;
Не имајући ослонца у таквој анализи, Тешко је рећи ишта о односу модернизације“ и успостављања аутономије празног система У Југославији; тешко је према томе ослонити се на неки скуп тврдњи и о односу цивилног друштва и државе у нас, као и о будућем произвођењу тог односа. Стога нека ми буде дозвољено да устврдим да готово све што ћу одсада, пропитујући однос модернизације и аутономије права рећи, јесте игра (туђих) модела и (наших) искустава. Ипак, туђи су модели сачињени на тиискуствима _ успостављања те аутономности; дозволит ћу си стога да устврдим да постоје неке утемељене премисе правно уређене државе, да те премисе треба укалкулирати у развој правно уређеног (било којег) система западне цивилизације и да те премисе истовремено утврђују и однос између правно уређене државе и цивилног друштва.
њихове продукције и репродук-
Гдје смо миг2
Имамо ли уопће неке шансе у ус постављању одређеног односа државе и појединца, па према томе'и цивилног друштва2
Уколико држава није правно уређена, треба је прво уредити и то на темељу искустава правно уређених. на темељу искустава уређеног односа између инвокацијске суверености појединаца и законом дане суверености институција. То су нужни увјети за успостављање аутономије правног система и правне државе. Стварање таквих нужних увјета овиси о развоју. Уко-
лико „развој“, одредимо као ход система од архаичности ка диферевцираности, не погодује стварању
тих увјета, започиње процес дедиференцирања правне регулације, свођења правног система на „спонтанитет", на „архаичну традиционалну“ регулацију, на корупцију: на „сиви легалитет' као што се и економија почиње развијати у смјеру „сиве економије“, а политика у смјеру „сиве политике“.
Такозвано самоуправно одлучивање је такав феномен: у увјетима несуверености индивидуалне инвокације и несуверености законодавца (РО) распвало се, као што смо показали, де-диференцирање _ преко ' самоуправне норме; та је омогућила готово сваком специфичном примјеру да посједује властиту регулацију, што је само привидно довело до диференцирања. Привидно, стога што не постоји |[егкита согараганомја, трећи члан у поредби, у којем се два поређена слажу (ли не). Тај поредбени _ члан, нека поопћена законодавна одлука и/или суварена акција појединца није ни мотућа јер је њен материјал, примјена права у животу толико уситњен, невидљив, нетранспаронтан, да та није
могуће групирати, учинити типичга могуће учини-,
Аруштђо и држађа у социјализму _ КУ | 1: У ~ -__-
ти дискретним, видљивим, свима на оку, аутономним дакле. Умјесто на диференцирању, „самоуправна“ _ се правна норма темељи на мултиплицирању, на „штанцовању“; "њезина се примјена темељи на непрегледности, на невидљивости; на тај начин за живст аутономног правног система неопходан простор између суверености индивидуе и суверености законодавца прекрије „случајношћу“, збрише Му границе, а тиме и себе саму.
Институције које би морале „примјењивати“ такву норму немају преглед, немају свијести дакле о властитим премисама, немају подстицаја да производе законе за регулацију живота већ производе законе за регулацију самих себе. Њихова је самотематизација, пропитивање властитих премиса напросто одвртање у кругу. и тако од скупштине Федерације до најмање радне организације, која још мора доносити „аутономне“ акте, од врховних до опћинских судова. Правни систем у таквим увјетима преживи у само једном облику;,као механизам специфицирања за све и сва, за сваку прилику.
По томе се Југославија не разлику је од осталих неразвијених државноправних система земаља У развоју;
· архаична, недиференцирана друштва,
каже Гаћтапп имају правне системе чије функционирање овиси о екстралеталним чимбеницима, с чимбеницима изван правног система. Такви екстралегални чимбеници. контролирају иден титет и диференцирање правног система; систем је пасивно овисан 0 инвокацијокој суверености — неколицине одабраних, често 0 инвокацијској суверености каризме. Узмимо типичан примјер, уставне промјене СФРЈ; судећи по интерпретацијама које данас можемо прочитати 0 „динамици нашег развоја“ и уставним промјенама чини <е да су промјене биле махом пеодстицане ингениозном направом која се именује „слутња“ главног архитекта система (Кардељ). Наравно, у такво! слутњи нема ништа лошег, једино што би она.у правно уређеној држави морала имати противтежу у виљу законодавчеве суверене калкулације консеквенци промјена. Таква ингениозна слутња да „у систему нешто не штима“, па га треба дотјерати добро је дошла сваком систему јер знатно скраћује мучни ход устаљивања и учења кроз грешке; но, истовремено онемогућује устаљивање грешака самих тако да је тешко устврдити што је систематски „фелер“ а што тренутачни застој.
„Правно“ у системима земаља у развоју преживи, видјели смо, као .систем специфицирања; У Југославији живи“ као иновација) као „спонтана“ самоуправна норма, која има исту функцију; механизма специфицирања. Но чини се да „правно“ у системима земаља у развоју преживи још на једној разини, традиционалној; поошћена и донекле још поопћавању подложна сфера „јавности“ и „видљивости" права сфера је остатака колонијалних закона. Тако у ослобођеним земљама Трећег свијета; у нас, традиција се ослања не на поробљиваче већ на велике узоре из комунистичких револуционарних права нама страних система, наиме источноевропских тоталитарних традиција. Најважнији од свију, правни систем који између осталог задире у право на сам живот, кривичноправни, темељи се на тој традицији.
Иницијативе за елиминисање смртне казне и напосе деликта мишљења у Југославији показују да барем у неким дијеловима земље почиње клијати свијест о непримјерености таквих одредби цивилизираном свијету. Основна питања која се при томе, постављају још су сасвим нерашчишћена. То су питања рашчишћавање којих јесте, по мојем увјерењу, предувјет за разговор и акцију могућности цивилнег друштва, а напосе питање: да ли су доиста традиције источноевропске
тоталитарне _ регулације – (популарно: стаљинистичке) непримјерене овом нашем културноме поднебљу Није
ли народ завриједио законе какве има2 Када је и у којим случајевима та толико неопходна инвокацијска сувереност индивидуе у овом поднебљу показала артикулиране зубе2 Не у 0облику ексцеса, петиције и сл. већ у 06лику цивилне акције за промјену закона2 Дођемо ли до закључка да је, као што се чини за остали цивилизирани свијет таква регулација и за нас непримјерена, било би можда добро објелоданити аргументе — а заштог Каква је то и гдје културна мрежа односа која говори у прилог другачијег овјесно диференциранот односа измећу суверености индивидуе и суверености законодавца2 Одговори на та пи тања воде нас по мом мишљењу и до неких приједлога како омогућити цивилно друштво
'
Гдје започетиг
Акција „цивилно друштво" захтјева, чини се, акцију „правно уређена држава“. Потоња, пак, захтјева акцију „правно свјесна" индивидуа, поданик, Задржат ћу де само на поданику, јер ту нешто још можемо и урадити.
Одгој свјесног подаништва можда је први корак у том дугом ходу ка сувереној индивидуи у правном систему. Под свјесним подаништвом свакако не мислим „правдашење"“, појаву не страну нашим поданицима. Имам на уму одгој за суверену инвокацију унутар (будућег) правног система, што значи одгој за спознавање ограниче“ ња која систем поставља индивидуи, за размишљање о њима (кад је то, наравно, потребно) и за акцију мијења“ ња, успостављања нових, подвргавања, Поданик и слуша, не само да руши, ствара такођер границе властите суверевности комуникацијским | чињењима или нечињењима; гдје започети са одгојемг Тћтапип сматра, на примјер, да су први кораци мали, али важни: публи-
цирати, објелодањивати што више из.
подручја легалне праксе, њених странпутица, објашњавати; стога.је од необичне вриједности већ и оно што је до данас у нас учињено на публицирању заблуда и злоупотреба у правном систему, посебно у „Младини“ која је објелоданила низ случајева из злоупотреба у примјени одредби закона о извршењу казни. Посебно је важно, чини се, да то буду „критичка издања“, правно аргументирана, не (само) сензације о дахауским процесима, Кочевској шуми, политичким затвореницима у нас — Голом отоку — само на постској и документарнеј равни. Наша информираност 0 косовским догађајима из 1981. године, на. примјер, равна је ништици; спомињем их само стдга што су најважнији случај бројнијбг „политичког“ догађања у нас у посљедних неколико го: дипа, с тешко сагледивим посљедицама за једну младу генерацију (осуђеника), а и за нас. Спомињем их и сто га што говорећи о могућности цЦивИилнег друштва у Југославији у њеном најнапреднијем дијелу (ма како поимали тај напредак), Словенији, чини се да морамо говорите и о увјетима произвођења цивитета и у њеном данас најдивергентнијем дијелу, на Косову и у Македонији, Схватимо ли Југославију. кло систем у којем би
увјет цивилног друштва, правно урсћена држава, морао опстојати кад дијелом централизирана, тада је прилично јасно да се тај дио правне уређебез ности тешко може успостављати индивидуалне суверености и на К
ву, на примјер. Уз, наравно, истовре-. |
~
мено постојање суверености законодав-.
ца
Значајан и важан корак у том развоју јавне правне свијести дешава се теда када формирање те свијести, 06јелодањивањем легалних _ случајева, пријеђе из дјелокруга „публицистике“ у дјелокруг самог законодавца; када дакле он преузме на себе обликовање свог природног околиша, суверену инвокацију појединца. Можда би такав
тип јавне контроле могао придоније-.
ти и професионализацији особља које ради у законодавству, те при том, и све већој аутономији професије и њеној самосталности,
За убудуће готовог рецепта свакако нема, па основни обриси акције „цивилно друштво у још неуређеној правној држави“ — ипак се наслућују. Већ и размишљање о цивилком друштву у ово мало времена довело је до тематизације понајприје државе која није била у стању да се правно среди, па према томе и до основног питања на које би морала одговорити друштвена теорија: како то да се то догодило Већ и први покушаји тематизирања довели су нас чини с2, до важног сазнања: ако је суверена индивидуа нужни увјет успостављања правно уређене државе и цивилног друштва, онда би ту индивидуу требало опремити за структурално произвођење простора слобода и неслобода. Први корак је већ можда учињен и сазнањем који су нам просто ра произвођења неслобода страни: то је свакако источносвропски тип легитимитета. Други је корак на помолу: то је сманципирање од традиције тог легитимитета (политички деликт, смртна казна, јавност) у нашем законодавству. Већ тај корак укључује и могао би укључити низ комуникацијских чињења на свакодневној разини која ће придонијети вишој равви информиранести поданика. јелан од слиједећих корака могао.би бити мали, али ва жан: формирање легалних центара. -савјетовалишта који не би били везани за постојећи институционални систем законолавла, чији би рад био ја ван и стално. публициран.
; и
МАРТИЈАЛ (1, 21)
Некоме пољупце дајеш, а некоме, Постуме, руку. Питаш ме, које ћу ја; руку ми, Постуме, дај.
КН
(С. Т.)