Књижевне новине, 01. 07. 1987., стр. 3

ситуацији када југословенг

“ско друштво и југословенски

народи, суочени са светом

који се све брже мења и прилаго-

ђава захтевима и налозима време-

на, напросто вапе за реформама и

променама које би омогућиле излазак

из дубоке кризе, све учесталије се

могу чути и све чешће одјекују покли-

ци: „Нема дијалога са овима! Нема дијалога са онима .. А

У тој буци претњи и рату с временом, у којем се многи понашају „као да у коцкарници случаја имају потплаћеног крупијеса“, социјалистичка легитимација претвара се у пуку заклетву и празну фразу, а остаје до краја нејасно с ким се те уопште преговара и око чега се уоппште води дијалог2 Како је уопште дошло и од чега је саткан тај програм промена за и ко су његови носиоци2 Мсже ли се до ваљаних програма данас доћи без дијалога и без алтернатива и где се то и када до њих на други начин долазило Многима су данас, изгледа, још увек привлачније пречице од искушења аргументоване демократске расправе, мада је јасно да се њима стиже на стратешку странпутицу.

Уосчљиво је да у ситуацији када углавном или потпуно изостају материјална, стварна легитимација (троцифрева инфлација, континуиран и вишегодишњи пад животног стандарда радничке класе и продуктивних делово

| становништва, пад производње им из| воза...) долази и до одсуства њеног идеслошког артикулисања и заснивања, те се чак и приликом именовања противника и „непријатеља“ изостављају идеолошке квалификације и идентификације. Нема чак ни оних етикета као што су: анархолиберализам, екстремна левица, либерализам, праксисовштина... Ескалацијом „бирократског ума“ у партијски, јавни и политички живот долази се до простог таксативнст и саморазумљивог набрајања и збирања противника и сумњивих институција и гласила, а изостављањем идеолошких „дијагноза“ и кон| кретних „кривица“ ствара се осчован утисак да се као противнаца социјализма појављују само онч који на ћеки начин ометају власт бирократије, сметају властима или, пак, нису по во љи неком сд бирократских челника. Бирократско властољубље, покаткад, не чини чак ни напор да се бар привидно и демагошки оправда и лггитимише.

Из визуре власти и моаопола на истину и правоверност проистиче и тежња да се свака критика искључиво разазнаје као борба за власт. Говор стваралаштва, дијалсг, критилко пропитивање, сама логика продукције про_ казује се насилно као борба за власт, а евидентне свађе и игре око власти промовишу се у дијалошке разлике, разговор и плурализам мишљења. До_лази до парадигматично апсурдних си„туација-у којима они који су до грла „ужљебљени у фракциснашку борбу за

_ „власт. проказују готово читаву духовну и материјалну продукцију као ортанизовану фракцију, Одиста, из хоризонта власти и визуре фракције свет изгледа као конкурентска „фракција и завера. Ово је уједно и најпречи пут да се од марксизма као мишљења револуције и идеје социјалистичког покрета направи својеврсна „капо-чувар-идеологија“. Дакле не развијање и продуктивно подстицање ргволуционарних потенцијала, већ пуко чување старина и њихово конзерзирање. Баш као да је реч о неком провинцијалном забрану и музеју, а ве о живсм процесу.

Овај тип „наследних закупаца политичког разума" као да је заборавио или никад није ни знао ону опаску једног од класика марисизма по којој свако „ко хоће да оствари социјализам друкчије до путем пслитичке демократије, неизбежно изазива апсурдне и реакционарне последице".

Описани заборав или незнање у последње време почиње све више да „краси" Београд. Он полако почиње да се претвара у неку врсту баука од кога се, можда и с разлогом подозрева. Имајући у виду неке гогматске тенденције и њима примерену врсту „гласнссти“ постају нам рзумљивије, мада не и прихватљиве, и неке раније и „неке актуслне сепарацијс И сумњичења за централизам, Као да се напрасно заборавља да не може бити никаквих истинских југословенских и-

ницијатива ако се не заснивају ва изнији п

Рричитој демократској легигама програму. Ако је, пак рс“ само 0 одређеним тактичким процснама да

би једно требало жртвовата да би се нешто другс добило, онда ваља подсетити да се неситост предрасуда, У Цењивања, празног подозревања или зависти ничим не може заситити, Немогућ је програм економске рећорме и рационализације без истовремене политичке демократије. (Ноторно је већ Како је то свејевремено рекао Ивап Свитак, да је „конфликт скопомије и политике решив једино политичком демократијом“) А она, опет, не може зависити од нечије тренутне благонаКлоности или олноса снага сна мо ра бити и формално загарантована и обезбеђена. Демократија у социјализму није његово међувреме или пауза између две фазе, већ сам његов живот. У том смислу одиста је итекако важно како, па често и важније са онога шта. Уосталом нема правог пи ља и онога шта, ако му не ваљају средстња и оно како.

Но, ако већ говоримо о неким. те4 денцијама унутар пслитике, омећамо потребу да кажемо да смо у послелљ ње време сведоци и једне принципи јелно веома забрињавајуће појаве. Реч је о продору додуше тачних али сми-

Милорад Вучелић.

Много лоше политике

нентно полицијских информација у новинарство, Реч је, наравно, о веома лошеј спрези, али ваља рећи да је до ње дошло нужно и не само вољом новинара и штампе. Неделотворност власти у решавању косовске кризе исувиш» је дуго трајала. Питање и проблеми који су у пслитици или историографији морали бити давно рашчишћени остали су под велом тајне или под наслагама мистификација и лажи. Једноставно речено, наша историографија која обрађује ратно и поратно раздобље била је исувише притиснута политичким 'опортунизмом., Или, још једноставније, у нашој историографији није било довољно исторујске истине и историје, баш као што у нашој секономији није било довсљно скономије итд — али је Зато било исувише политике и то лоше политлке ИМ сви су проблеми до те мере захваљујући притиску политике постали исполитизовани. Политика се једноставно преточила У све сфере друштвсмег живота; Постало је немогуце да се зајсдно с њом не нађем) у кризи, Постало је немогуће напи пролуктивну тачку ослонца с које би смо 10] добацили: Ми нисмо, ви сте у кризи!

И уместо да се у сред драстичне кризе политика прихвати сзојих задатака и самопреузетих одговодности и производних конфузија — она се појављује као нека наднаравна тужиља те економску реформу оптужује да хоће да распрода фабрике и избаци раднике на улицу, литературу да је пслитизована, историчаре и новинаре осуђује због сензационализма...

Сталан успон албанског национализма, исељавање и угрожавање Срба и

Појаве

ПРЕДСЕДНИШТВО РК ССРН СРБИЈЕ ГРУПА ЗА КООРДИНАЦИЈУ АКТИВНОСТИ У ОБЛАСТИ ЈАВНОГ ИНФОРМИСАЊА

(Са састанка од 9. јуна 1987.)

Белешка

Присутни:

Војислав Мићовић, Ратомир Вицо, Живорад Борђевић, Живорад Миновић, Драган Пајић, Сава Кржавац, Предраг Вуковић (уместо Ивана Стојановића)

Одсутни:

И. Стојановић, М. Баљак, Р, Кљајић, М. Грубић.

На састанак су позвани и у његовом раду учествовали: председник Акционе конференције СК НО „Политика“ Љиљана Булатовић ни главни уредници листова и којима РК ССРНС остварује непосредна оснивачка права „Политике-експреса“ Слободан Јовановић и НИН-а Мирко Бекић (није дошао).

осле дилеме да ли поново да се | ј оожи расправа о идејно-поли+ тичком стању у листу и НО „По литици“, с обзиром да на састанак по дру-“ ги пут није дошао директор М. Стојановић (овога пута одсутан због смртног случаја у породици), расправа је ипак обављена, пошто је директор послао замену за себе и, уз то, је било још четворо људи са најодговорнијим уређивачким и политичким функцијама из ове куће. 3

Расправа је почела констатацијом да је стање у Редакцији „Политике“ — изазвано поновним оживљавањем случаја хумореске „Војко и Савле“ и испољеним разликама према учешћу „Политике“ у полемици поводом насловне сране „Студента“ (Митевић — Јовановић) — веома тешко. У Редакцији и ООСК „Политика“ активирала се једна група која својим деловањем и притиском на уредни+ штво, и нарочито, главног уредника отежава обављање основних функција у овом гласилу. Захтев директора „Политике“ Мвана Стојано“ вића (на редакцији и састанку ООСК „Политика'') да се „до краја истера" истина о ху= моресци — ко је написао, ко донео у Релакцију и ко пустио у лист — био је, како је нагласио главни уредник, јак подстицај групи у „Политици" за нове притске и стварање атмосфере у којој је више немогуће обављати основне послове и задатке у овом гласилу.

На уредништво и главног уредника „Политике" чине се „синхронизовани удари“ у и изван куће, како су нагласиди и остали учесници у расправи из ове куће, који прете парализом листа. „Политике“. Главни уредник је рекао да поновно извлачење на сцену инкриминисане хумореске, коју се Редакција и уреБивачки колегијум одавно већ оценили као уређивачки промашај и о томе обавестили јавност — наноси велику штету и листу и кући „Политика“. После критичке оцене учињеног пропуста и смиривања стања у Релакцији и настојања ла се колектив окрене истинским проблемима куће (уређивачкој, кадровској п развојној политици) поновно извлачење целог „случаја“, по оцени главног уредника, има да „циљ дестабилизовање стања у листу и кући „Политике"'.

На групи је заузег став да треба ставити тачку на хумореску „Војко и Савле“. Уредништво је критички оцевило и квалификова. по као уређивачки пропуст објављивање тога "текста, о томе је обавестиоло јавност и то је довољно. Ако се и даље инсистира ма ху-

моресци, очито је да су други циљеви у пи

тању.

Црногораца и читав сплет појава везаних за косовску кризу избацио је на јавну површину низ шокантних и непобитних чињеница о Фадиљу Хоџи кеје су највиши органи власти у овој земљи или знали или морали знати. Штампа је по цену и извесног огрешења о свој дигнитет морала на себе преузети функцију која јој можда и не припада или бар не припада само њој.

И уз ту принципијелну примедоу, штампи се мора одати призвање да је понела много заслуга за сазивање Пленума ЦК СКЈ о Косову. Заслуга припада и сазревању свестл У СКЈ да је Косово ипак југослозеноки продлем, али понајвише све жашћам незадово:ству и самоорганизовању, у пиљу остваривања права на природву самоод. брану, Срба и Црногсраца па Косову.

Пленум

На Пленуму је након веома доброг реферата Марка Орландића и неколико одлучних и принципијелних дискусија дошло до усвајања досад најконкретнијих закључака о решавању косовске кризе која жестоко потреса Југославију и прети њеном друштвеном уређењу и територијалном итегритету. Већина говорника недвосмислено је истакла да Косово види као југословенски проблем и заложила за његово ефикасно и неодложно решавање, али никако нису могле проћи незапажено и оне дискусије или делови дискусија који су одударали сл оснавног тона Пленума о Косову и који су сведочили о нејединству у друштву и СКЈ. ј

На Групи је речено да је притисак на „Политику“ дао шире и појачане активности опозиционих снага у Београду и земљи, у настојању да сачувају старе и освоје нове позиције (и кадрове) у гласилима ове куће. То је, како је наглашено, „битка за Политику“ — хоће ли у њој и преко ње вршити одлучуЈјући утицај великосрпска националистичка опозициона чаршија или ће то чинити Савез комуниста.

Речено је да подељеност на идејној и политичкој основи у Редакцији „Политике“ и неким другим гласилима у кући траје више од 15 година, још с почетка седамдесетих година. Отада је постојала група чије језгро чине смењени уредници (1972) која је у опозицији према политици СК, Она је гласнија или „тиша“ зависно од општег стања у друштву, али и од прилика у листу или кући „Политике", Сваку инцидентну ситуацију и сличну прилику (као последњих месеци ону која је изазвана објављивањем хумореске „Војко и Сав» ле“) користи за притисак и изазивање кризе ситуације у листу и кући, У спрези је са опозиционим снагама изван „Политике". То је напад и притисак на свакога ко се у Редакцији ангажује и бори на линији Савеза комуниста. Под таквим притиском новинари избетавају да улазе у идејну борбу. Међу толиким новинарима тешко се налазе коментатори који реагују на појаве“ српског национализма. Суштина је “у судару комунистичке и грађанске оријентације у остваривању уређивачке политике. Грађанска чаршија настоји да „Поли. тици" наметне „другу линију", ону која се противи Савезу комуниста. То се више пута изразило и на отворен начин када, је без прикривања исказано противљење ставу СК (у расправам о тав. „фонду солидарности", поводом насловне стране „Струдента" и другим приликама). На уредништво и лист „Политику“ из опозиционих кафанских кругова врши се притисак и преко других гласила из броја у број то чине „Књижевне новине", „Младост", НОН, „Студент“, сада се прикључује и „Борба" (Чланак Ј. Ловрић).

Добар део редакције и ООСК листа „Политика" се на задњим састанцима супротставило оцени и ставу Председништва ЦК СК Србије, Председништва ГК ОСК Београда и два тела

· оснивача овога листа (Секретаријат Секције

за информисање и Групе за координацију активности у области информисања) — о насловној страни „Студента" и сличним нападима којима се вређа Титова личност и полемичким текстовима који су тим поводом 06јављени (најпре у НИН-у — Бранислав Милотиевић и реаговање Б. Јовановића у „Политици“). То је учинио и секретар ООСК „Политика" Тешић у изјави за „Новости 8". Он се сем оспоравања права Предселништву ЦК ск Србије да политички оцењује овакве појаве и давања нетачних података 0 олносу снага у Редакцији (200:4) — бави и политичком иптригом када говори о тобожњим разликама између оснивача и партијског руководства У Републици, Његова изјава је потом тенленциозно коришћена као „аргумент“ на неким јавним _ трибинама и у листовима (новосадски „Дневник“ Богдан Четник, Дневник ТВ Београл Јелена Ловрић).

Део чланства СК “ ООСК листа „Политика" је под утицајем опозиционе-трупе у самој кући, Иста трупа повремено намеће садржај и стил рала ООСК. Секретар ООСК се потпуно препустио таквој политици и, уместо да активност организације гради и усмерава на платформи СКЈ, он је манипулисан деструктивном струјом у листу пи НО „Политици“ што потврђује и његова изјава за „Новости 8".

Мимо уобичајене праксе и статутарних норми Редакција „Политике“ је дала налог (!) ООСК да у најкраћем року обави расправу о остваривању уређивачке политике овога листа, што је основна организација прихватила и затражила од главног и одговорног уредника да за седам дана припреми писмену анали“ зу остваривања целине уређивачке политике, што овај није у стању да за тако кратко време учини, По његовим речима за групу која

За поједине дискутанте су неке ноторне и непобитне чињенице остале или напрасно постале отвсрена пита ња, некима је трагедија српског и црногорског народа послужила да се заложе за очување стечених позиција и неприкосновеност својих пашалука. Протурањем теза да неко тражи укидање република извршен је покушај закључења дискусије о уставним променама и пре неге што је она почела, неки су, опет пробали, да замсне тезу и да покажу да је национална равноправност идентична с правом на етатизам или правом народности на државу, неки су, пак, занемарујући чињеницу да државности, у чије име

' говоре има да захвале постојању свог

народа, бригу за њега прогласили „неприхватљивим патернализмом“ (!), углавном без аргумената'критикована је спет штампа, под притиском евенгуалних нових уставних решења неки су се нагло присетили да се ствар решава у месним заједницама и тиме се ослонили на ону већ заборављену идеју по којој су проблема Срба и Црногораца у Косову Пољу у ствари, комунални проблеми који са могу решавати у складу са осебујним појмсм грађанина и човека као „бића меске заједнице"... Било је и насилних баланса и нивелација... То се све може приметити на основу исцрпно објављесних дискусија, мада се по неким коментарима у дневној штампи може закључити да је понешто остало и необјављено. Рецимс, у коментару „Политике експрес“ каже се: „Механицистичка, недијалектичка поређења, потребе да се утврди политичка одговорност и,

ако треба, ускрати поверење свим оним појединцима чије даље присуст-

тв

је изнудила такав закључак на састанку ООСК није ни важна анализа, колико намера да се по сваку цену да негативна оцена уребивачкој политици и главном уреднику. Учињено је то у тренутку када су Секретаријат Секције за информисање и Група за координацију активности у области јавног информисања (после захтева Љубе Тадића) јавно саопштили свој став да, након месец дана када је на Председништву РК ССРНС обављена темељна расправа и оцењена уребивачка политика „Политике" — нема ваљаног разлога да. се то чини поново.

Неслатање и нејединство у руководству ку= ће, како је речено на састанку Групе, погоду» је опозиционим групама и битно отежава стабилизовање стања у листу и НО „Политика". Констатованд је, при томе, да је обезбеђење јединства у руководству куће, У пословодним и уређивачким органима — прворазредни услов идејне, политичке, па и економске стабилизације у листу и НО. „Политика''.

Речено јед а оснивач — Председништво РК ССРН Србије, уз остале, сноси одговорност за стање и идејно-политичку оријентацију уреЂивачке политике листа „Политике“. Он неће дозволити, како је наглашено на Групи, да се у овом гласилу, нити у било ком другом чији је оснивач, воли нека друга политика која није политика СКЈ или је у сукобу са ЊОМ.

Група сматра да се такво стање снагама у самом листу и НО „Политици“ не може превазићи, те да је потребна политичка помоћ изван куће, пре свега органа ОСК Београда и Централног комитета СК Србије.

Потребно је, по мишљењу Групе, веома брзо оценити стање, идентификовати снаге које се: боре за утицај и превласт у листу, олредити и предузети мере за оздрављење ситуације у овом гласилу и НО „Политици".

"..

Тенерални директор РТБ Ратомир Вицо информисао је Групу о уређивачком промашају који је учињен у суботњем дневнику (6. ју“ ни) о политичким послединама које су из тога произашле и мерама одговорности које су прсдузете, У том дневнику је објављен коментар новинара недељника „Данас" Јелене Ловрић у коме се, како је речено у саопштењу за јавност Редакције и Колегијума Информативмог програма РТВ Београд, „тенденциозно, без аргумената и са пуно произвољности руковолству СК Србије инсинунра стаљинистичка арбитрарност" и ,.. оспорава право партијском руководству ла заузме став поводом једне полемике о једном важном идејном питању". Рекао је да су Редакција и Колегијум информативног програма критички оценили овај промашај, што ће учинити и остали уређивач“ ки органи, програмски савети и политичке ортанизације. Речено је да је директор Телевизије скренуо пажњу уреднику Дневника Горлани Суши и затражио ла види коментар. Није му, међутим, достављен, јер је стигао каспо па наводно. због „временског теснаца" пије било могуће обавити консултацију. Група је изразила подршку ставовима у саопштењу Редакције м колегијума Информативног програма РТБ.

На састанку је речено ла је Група раније у два наврата имала примедбе на садржаје суботњег дневника (поред осталог и на избор новинара из куће „Политика" који су коментарисали пеке догађаје и појаве у 06 ласти јавног информисања).

тв.

На групи је скренута пажња на анкету коју припрема НИН, а у којој се, наводно, припрема оптужба против СИВ-а и Председништва СФРЈ за неуспех економске стабилизације. Остало је да се затражи информација од главног уредника НИН-а да се види о чему се ради. в

во у политичком животу не улива по“ верење — са стаљинистичким методи“ ма, у ствари нису ништа друго до вапај оних снага «' којима је на Пленуму говорио Станко Стојчевић.“ Остаје нејасно ко је то говорио да је закључак број 18. о Фадиљу Хоџи некакав стаљинизам2 Поред тога, на фотосима с Пленума може се видети како коки наши истакнути руководиоци траже реч. У извештајима са овог скупа нема њихових говора, а тешко је претпоставити да им је председавајући ускратио право на дискусију. Но, можда је реч о ситним репликама, те само изузетан интерес и изузетеф важност свог Пленума побуђује повећану. пажњу, која би иначе изостала. Али, наравно, реч је и о принципу јавности рада који не трпи изузетке.

Неизвршавање ранијих закључака, неостваривање конгресних резолуција и Платформе о Косову, изузетно висок степен очекивања и забринутости за косовску кризу, као и дисонантни тонови у неким дискусијама изазвали су и одређене резерве у чланству СКЈ и народу. Тако — према „Борби“ и члан ЦК СКЈ из Војводина, сељак Младен Ђурица, каже да „мора да. нагласи да се и овде на пленуму 0сетило да сви у Југославији још не осећају потпуно исто прсблеме Косова, да још увек више говоримо да је то југословенски проблем, него што њему

као таквом прилазимо и решавамо та". Сличне изјаве дају новинарима и

неки други грађани, а симптоматично је оно што каже један професор крагујевачке гимназије: „Како св који члан ЦК појави за говорницом, лако «се распозна из које је републике и по: крајине.“ Најрескију оцену дали су радници из Крагујевца: „Разочарани смо“ — пише у специјалном издању Борбе „Очекивали смо да ће овај пленум као некад енергично пеказати и отклонити из својих редова носиоце одређених негативних појава. Зар треба подсећати на Брионски пленум, ону одлучност Председништва СКЈ у Карађорђеву, или Титов разговор са политичким активом Србије кад се СКЈ енергично обрачунао са либерализмом. Ово што је на Косову настало има своје коловође, али њима из.леда, још не фали длака са главе..."

Не знамо још увек кава су одјек имали и на какав су пријем наишли закључци пленума на самом Косову, Али знамо како је изгледао одлазак оних грађана Косова, Србије и Југославије који су дошли у Београд на дан пленума.

Одлазак из парка

У време када су на Пленуму у згради Савезне скупштине усвајани закључци, око 00,45 часова 27. јуна грађанима с Косова обратили су се пред ставници органа СУП-а и Службе» без бедности с предлогом да уђу у аутобусе и крену кући. Они су одбили; Присутнима се с истим — предлогом обратио и Коста Булатовић, али — је он такође одбијен повицима: ' „Води оне које си и довео!'“, „Ниси нас ти ни довео па нас нећеш ни водити наз зад!', „Ко ти брани — ти иди!".,..

Након тога, представник органа 6езбедности обраћа се мегафоном присутнима у Пионирском парку са захтевом и наређењем да уђу у спремне аутобусе и пођу кућу. Присутни грађани то поново одбијају. Оглушују се о претње о употреби силе. Збијају се и седају на траву. Из свих грла чује се „Хеј Словени“, „Југославијо, Југославијо", чују се повици „Живот дамо Косово не дамо!“ а као одговор

на паролу „Косово-република“ одјекује „Косово је Србија"... Пева се „Збијмо се брат до брата"... И док

се они збијају уз присуство бројних новинара и фоторепортера, милиција их полако опкољава и наговара да крену ка аутобусима. Они поново одбијају да крену, хоће да чују захључке Пленума, траже правду и заштиту. „Овај парк је народни, зашто нас терате све је ово народно...", „Не при лазите нам и не терајте, јер корбача имамо довољно и на Косову...". Милиција не удара никога, али полако нотискује присутне ка аутобусима... Песникињу Даринку Јеврић милиционари извлаче из масе, и она, окружена плавим униформама остаје иза нас и кордона. Милиционери углавном не ометају новинаре, али један од њих окомљује се на Тому Петернека који бучно и оштро протестује. Други милиционери му се извињавају... Срби и Црногорци с Косова се обраћају милиционерима с позивом, „Пођите с нама". Неки са тугом и сетом и ра зочарано кажу „Терате нас у резерват!", „Терате нас у логор!",,.

Људи полако улазе у аутобусе, а неко од њих је смогао, усред ове тужне, мучне и потресне ситуације, полушаљиво и. полуцинично да Узвикне; „Дођите нам опет!' Колона — од шест-седам аутобуса на челу са милицијским колима одлази из главног града Југославије и Србије. Милиционери се постројавају и разилазе, сви се разилазе, а и пленум се завршава.

Морамо веровати, а шта нам друго и остаје, да у овом тужном и потресном одласку нема никакве симболике и да се за све разумне и одговорне људе и на Косову и у Југославији овај пленум није те ноћи одиста завршио. Морамо се надати да ће закључци овог као и предстојећег пленума ЦК СК Србије бити спроведени и да ће то бити тренутан корак у покушају да се на Косову врати хуманост и правда.