Nova Evropa
|-
У
ЗИМИ Вам о а
S. проти арка ei
Баст.
=
Дијалог о масама.
Било је баш иза сељачких немира у Хрватској. Сретох га на улици, и запогјенем о томе разговор. Наши се назори сукобише, као два, вова јурећи један друтоме насупрот, као два света долазећи из далеких, растављених небеса. И би овај разговор. Он, сенвитивни индивидуалиста, и сувише предан литератури и рационализму, ја —, али молим Бас прочитајте боље наш разговор.
СОмело тенералишући и прелазећи од посебних на општа лпосматрања, он настави: Речју, живот је с оне стране разума, Нешто друто, ван разума, управља светом, постојањем, животом, А политика је грана живота, не знаности. То није хармонична, симетрична игра логике, то је мешање, плазмирање круто масе у више државне облике друштвености, Маса, се не води идеологијом, или ако баш хоћете идеје, те су идеје-водиље сасвим друге врсте: то су вам идеје-силе, идеје-осећаји, идеје-користи, укратко интуиција, инстинкти, Маси треба нешто друго него филовофи, учитељи, — она треба тосподара, војсковођу. И у раду и у миру. Џолитика и није друто до врста мирнодопске стратегије, Једно је, посматрати; друго. је, владати или водити масу. ЈБуди се деле у две категорије: овде акција, онде контемплација. Немојмо прелавити у туђе поље, скепса, није акција. И Леонардо се колебао између акције и контемплације. И нему се разматрање чинило узвишенијим, али он је признавао да. је акција живот, и да само она ствара и остаје. Људи од акције, иако су материјалнији, бруталнији, несавршенији, несавеснији, то бу људи политике, стварања, све остало је нетација, —
Поклонимо се животу! Али моја је душа уморна тог великог света!
Ми интелектуалци нисмо за живот, нас је живот изнурио, ми вавиремо од њега, и незнамо друго до негирати. Знате ли шта ја осећам пред том одвратном животињом која се зове масаг Ужас, прирођени ужас. Видим је, ту стоглаву неман — без мозга, тозлице од сто лица — без трунке памети, ту смесу од сто похота; глупу као ноћ, занешену као вихор, бег краја, без континуитета, бев смисла. Прелазим границе наше домовине, наше повести, и свуда је иста: Вечно оруђе, вечна плазма, данас у рукама Брутуса сутра у рукама Антонијуса. Осуђена на блажено робовање, под бичем, или пак на часовито беснило, палећи и кољући, ето у чему се за мене контемплатора, исцрпљује њена социјална функција, И то што смо својом логиком, својом скепсом направили од масе, то ћемо исто ми интелектуалци учинити и од демократије, од проблема напретка, од свакота живота. Ако смо доследни, ако само мислимо до краја, ми у ствари презиремо демократију, негирамо напредак, и најрађе бисмо уништили живот. То је фатално, да не кажемо трагично, јер ми хоћемо да рапионализирамо живот, да га посматрамо према својим осећајима и по свом интелекту, а не увиђамо како се при том очигледно обелодањује, да је тај разум нешто споредно, секундарно, опречно са-
25.9)