Nova Evropa

основу може удружити сад више сад мање људи. Осим тога: кохезијона снага, једног принципа, с временом попусти, ослаби, па треба, да. га замијени други; принципи се удружења, дакле, мијењају, што бива. увијек с више или с мање социјалних потреса. Везе које спајају једно друштво могу се увијек означити једном идејом. Досада, су у историји биле важне, у том погледу, три идеје: идеја вјерска, идеја сталешка, W, тчдеја нацијонална. Ова посљедња, нацијонална, идеја, господовала је у ХЛХ вијеку и почетком ХХ; она је, штавише, водила и у вријеме Свјетског Рата, и на њезину су се основу водили мировни преговори. Али се она, уза све то, налази данас у кризи, и ова, ће, како поуздано мислимо, довести до њезине ликвидације, — бар у оном облику у којем се она у посљедње вријеме јављала. Желимо, стога, критички испитати, што је још виталне снаге у тој идеји, које су њезине заслуге, а који њезини гријеси, да бисмо се тако могли и ми према њој што објективније опредијелити. | У литератури и науци многе су се битке биле око тога, шта, је у суштини својој управо народност, и који су конститутивни моменти овог појма. Одиста, обухватити појам народности у цијелом обиму, — што је он све значио у историјском развоју своме, — нерјешива је задаћа. Ипак бисмо могли неку опћениту формулу дати, кад кажемо, да је народност свијест међусобне припадности у једном друштву, која се свијест развија на основи које било реалне било фиктивне околности, и која има за претпоставку неку племенску сродност тог друштва. Као основица за подлогу и развој _ нацијоналне свијести узимали се разни моменти: географски (бављење на истом географском територију), историјски (заједничка историјска традиција), етнографски (ваједничка расна, обиљежја),

_. државни и правни (заједничка држава и заједничко право), и за-

једнички језик. На крају се је ипак јасно увидјело, да. је код образовања нацијоналне свијести само језик реалан 'моменат, док сви остали наведени моменти могу да пруже тек фиктивну основицу за претпостављену племенску сродност. То је било јасно већ

и теоретичару Француске Револуције, Русоу, који каже: »Ге Јап-

Safe distingue les nations entre elles«, ама чињеница, да једно друштво говори истим или блиским матерњим јевиком, с помоћу којег се чланови његови могу лако међу собом споразумијевати, тако је реална, тако евидентно практична, да она мора вазда, јаче или слабије, то друштво повезати. Зато је и могао рећи талијански историк ХУП вијека Грегорио Лети: »Вепе зреззо шп ћиото ата · meglio di essere col suo cane, che in compagnia di un altyo del quale non intende la Нпбиа«, Заједнички је језик врло јака веза и међу људима на ниском степену културе. У примитивној гомили људи и нема друге везе до језика, тако да већ и у најстарије доба, имамо нацијоналну идеју у њену ембријоналном зачетку. Значајно је мјесто, у том погледу, још-у првој књизи Мојсијевој (гл. 11. 6, 7.), гдје се говори о вавилонској кули: »И рече Господ: тле један народ и један језик у свијех, и ето почеше радити, и неће им сметати

295