Nova Evropa

i odvratna slavjanofilima, a to je ono ropsko klanjanje pred Zapadom i odricanje od zdravih načela svoje rodne zemlje, sučim se tako često moglo sresti u istoriji ruske inteligencije. S neobičnom oštrinom govori Homjakov na jednom mestu, da se u fom duhovnom ropstvu ruske inteligencije pred zapadnim svetom »ističe neka strast, neko komično ushićenje, koje dokazuje i najveću sirotinju uma i potpuno zadovoljstvo sa samim sobom«. To duhovno robovanje je svagda daleko stojalo od slavjanofila; ali su zato ne manje · odavali Zapadu svako dužno priznanje. |

Sistem slavjanofilskog pogleda na svet osobite je vrste, i teško se daje izložiti. Ža nas će biti dovoljno da se zaustavimo svega na dvama momentima tog sistema: na karakteristici Zapada od strane slavjanofila, i na teoriji o prirodi krize koju preživljuje Zapad. Nužno je, dabogme, znati, da se, iskinuti iz celog sistema, fi delovi slavjanofilskog pogleda na svet ne mogu baš do temelja razumeti; sem toga valja uzeti u obzir da izlaganje celokupnog učenja slavjanofila ne može biti predmetom ove skice.

»Još nedavno«, piše Homjakov, »cela se Evropa nalazila u nekom ushićenom zanosu, kipela je od nadanja, i osećala pijetet pred svojom vlastitom veličinom«, Ali sada ide po Evropi neka »zbunjenost«, čuje se na sve strane »strasna i teška uzrujanost«. »Evropska civilizacija«, piše Kirjejevski, »dostisla je u drugoj polovini 19, veka potpuno razviće . . . , ali, rezultat tog potpunog razvića, te jasnosti u postignutom, pokazao se Као neko opšte osećanje nezadovoljstva i obmanutih nada«. »Na Zapadu,« piše АКзаkov, »duše je sve manje, a zamenjuje se ona usavršavanjem državnih formi i dobrim policijskim ustrojstvom, savest se zamenjuje zakonom, unutrašnje pobude regslementom, čak se dobročinstvo prome{fnulo. u mehanizam; sva briga na Zapadu legla je u državne forme«. S velikom snagom crta io »nestajanje duše« na Zapadu Kirjejevski u svome pažnje dostojnom članku »O karakteru evropske civilizacije« (1852). »Žapadni čovek mrvi svoj život na posebne težnje, i premda on te težnje razumom svojim vezuje u jedan opšti plan, ipak se u svakom momentu života javlja kao neki drugi čovek. U jednom uglu njegova srca živi religijozno osećan\e, a ti drugom, odeljeno, sila razuma i napori životnih zanimanja«. Ta razdrobljenost duha, to otsustvo unutrašnje celosti prekida snage, i slabi zapadnog čoveka. Nasilni i spoljašni karakter mena u životu, ćei mode, napredovanje partijskog duha, širenje mekušnog sanjarenja. unutrašnja uzrujanost duha pored samouverenosti razuma, — SVE te crte svodi Kirjejevski na osnovnu razdrobljenost duha, na 81bitak unutrašnje celosti i unutrašnjeg jedinstva.

Ali, te crte Zapada same po sebi nisu važne za slavjanolile u njihovoj analizi Zapada; nego su važna »načela«, kako su oni rado govorili, načela koja leže u osnovi celog života na Zapadu, i koja su sada »obamrla«, po rečima Homjakova. »Svršili su sa · životom ne forme«, piše on, »ne uslovi društva, nego je svršila sa životom vera u kojoj su živela društva, i ljudi koji sačinjavahu

108