Nova Evropa

»

ta društva«, U revolucijonoj zategnutosti, koja se osećala u celoj Evropi, video je Homjakov »unutrašnje zamiranje ljudi«, koje se одаје ц »бтбеуншт trzajima društvenoga organizma«, Svi su se slavjanožili držali te misli, da se na Zapadu dovršilo unutrašnje razviće živih načela, koja su nekada stvarala evropsku kulturu, da је Zapad sada zašao u ćoravo sokače, iz kojega neće moći izaći sve dotle dok stoji uz ta već zamrla načela, Homjakov misli »da se ljudima Zapada sadašnje njihovo stanje mora činili nerazrešivom табопе кот«, i da shvatiti tu zagonetku mogu jedino Rusi, »vaspitani na sasvim drugim duhovnim načelima«, Ishlapljuje živa sadržina života, i iščezava ono od čega je nekada živela Evropa, A kao rezultat vidimo, kako se izražava Homjakov, »pustodušnost« evropske. civilizacije, ı |

Iščeznutost živog duha u Evropi, iščeznutost stvarajućih sila i unutrašnje celosti, i neko razrušenje samih sebe, to nalaze slavjanolili medju ljudima na Zapadu, »Hladna analiza od mnogo vekova«, piše Kirjejevski, »srušila je sve one osnove ma. kojima је stojala evropska civilizacija od početka svoga razvića, tako da su vlastita, korenita njena načela, ona iz kojih je izrasla, postala za nju tudja i protivrečna s pogledom na poslednje njene rezultate, a rodjenom vlastitošću njenom postala je baš ta analiza koja je i razjela korene, taj nož razuma koji se sam od sebe diže, taj apгета ти зЏоштат {aluzija na filozoliju Hegelovu), taj samovlasni razum koji ništa drugo ne priznaje do samoga sebe i lično iskustvo«. »Еугора se potpuno izjasnila«, čitamo dalje u istom članku Kirjejevskog; »u 19. veku je dovršila krug svoga razvića koji je u 9, veku počela«, »Savrema kolebljivost duhovnog sveta na Zapadu«, piše Homjakov, »nije slučajna i prolazna pojava, nego je neizbežna posledica unutrašnjeg rascepa u evropskom društvu«, »Sam tok istorije«, piše on mnogo kasnije, »dokazao je laž zapadnog sveta«,

jer, »logika istorije eto ne prigovara formama, nego duhovnom životu Zapada«,

Osećanje da je zastalo unutrašnje, produktivno stvaralaštvo u evropskoj duši, to je osećanje bilo neobično јако kod slavjanožila, Oni su vrlo dobro razumevali mogućnost čisto tehničkog progresa u Evropi, ali su u isto vreme osećali kako se guši tvorački rad pod zamrlim uslovima života Zapada, osećali su tragičnu duhovnu besplodnost njegovu, njegovu »pustodušnost«. »Žamiranje« duhovnog života na Žapadu nesamo da ne prestaje usled grandijoznog razvića intelektualne i tehničke kulture, nego, naprotiv, u pravoj proporciji napreduje s tim razvićem, Unutraš-e nja razdrobljenost duha, to je, po slavjanofilima, fantom duhovnog života na Zapadu, Jednostrano razviće razuma, odeljenost razuma od ukupnosti duhovnih sila, to je za njih dokaz zamiranja života na Zapadu, pa ma kakve iluzije pružala sila istorijske inercije,

Fiksirajući svoju pažnju na unutrašnje razdrobljenosti duha Žapada, slavjanolili su nalazili u pravoslavlju večni lik duhovne celosti i harmoniju duhovnih sila. Otuda se kod njih, već vrlo rano,

+

109