Nova Evropa

zloženo: da su devedeset procenata ruskih revolucijonara tudjinci, naročito jevreji, ni to nipošto ne poriče sasvim ruski karakter tog pokreta, Ako na njemu i rade »tudje« ruke, duša njegova, cela njeбоуа unutrašnjost, hteli mi nehteli, čisto je ruska, — to je mentalitet ruske inteligencije koji je prošao kroz psihiku naroda. Ne čine rusku revoluciju tudjnci-revolucijonari, nedo ruska revolucija upravlja njima, tudjincima, koje je, izvana ili iznutra, spopao »ruski duh« takav kakav je danas...

Nije li oluja, koja se oborila na Rusiju, prosto rušenje, čisto negiranje, beznadno uništavanje, jesenji vetar, ili seoski požar za vrućeg letnjeg dana? Nije li ona upropastila rusku kulturu, ili joj bar, u najboljem slučaju, nanela strahovit udarac? — Tako se s pravom pitaju savremenici, Oni, naime, vide gde gore naselja, gde umire i izumire čarobni i otmeni stari život, gde se — u vreme uličnih ustanaka — pljačkaju muzeji, i teška čaura pršti nad kupolom blagovještenskog kremljevskog hrama; kako se dragocenosti Zimskoga Dvorca prodaju tudjinskim agentima, kako požar guta stari grad Jaroslav,.. Oni, sem toga, zapažaju osetne gubitke medju onima koje su oni opravdano držali cvetom savremene ruske kulture, oni vide, gde ruka običnih ubica pogubi Šingareva, Како па, 1 бде pod jezovitim uslovima izgnanstva pogiba od tifusa čitav niz javnih radnika i naučnika, na čelu s Trubeckim, gde ruski metci obaraju najpopularnije ruske generale jednog za drugim, gde ostavljaju otadžbinu najbolji njezini sinovi, a kod kuće od dladi umiru LapoDaniljevskij, Rozanov, i mnogi, mnogi drugi.,. I ti nesrećni, izmučeni savremenici, spremni su da najpogrdnijim rečima prokunu taj vihor, koji sve besmisleno uništava, да ба proglase sramotnom bolešću propadanjem »nekad velikog« naroda. Ali, svaki je veliki istorijski dogadjaj vezan za uništavanje. Kultura ljudska, općenito govoreći, tako i živi, što jednako propada i opet nastaje, izgara i opet se radja, kao feniks, iz pepela, ili kao saturn proždirući svoj rodjeni porod. Uništavanje jeste strašno, gledamo li izbliza, No gledamo li iz malo veće perspektive, ono je samo znak života, iako, doduše, žalosni znak ; lepše bi bilo, dabogme, kad stvaranje ne bi pretpostavljalo uništavanja, i kad bi, recimo, u vrednostima poganske kulture mogli mirno da uživamo i pored pojave hrišćanstva, ili kad bi se način života pod Ljudevitom XIV mogao da složi s atmosferom lične slobode iz doba po revoluciji... Stari način života umire, to je tačno, ali ne brinite se — nova epoha izradiće nov način života, novu kulturu,

Iskustvo posljednjih godina neobično je jasno pokazalo, da je iz sviju” političkih grupa, koje je revolucija stvorila, jedino boljševizam, i kraj svih svojih mana, mogao postati pravom ruskom vladom, jer je samo i jedino on, po rečima K, Leontjeva, uspeo »smrznuti« razlite vode revolucije koje počeše usahnjivati, Kao što savremeni Francuz, na pitanje: »po čemu je Francuska velika«, odgovara: »po Dekartu, i Rusou, i Volteru, i Viktoru Igou, po Bodleru i Bergsonu, po Luju XIV, i Napoleonu, i po velikoj Francuskoj Re--

102