Nova Evropa

— Što se kriješ kad ne moraš, Komandant žandarmerije и Сиmiću krasan je čovek, Srbin je, pravoslavne vere, naš prijatelj, često nam »pravi vizitu«, On može da ti učini sve,

Nesamo ona, — svi počeše da hvale žandarma-narednika, Djuru Ostojića, Leka reče:

— Takvog dobrog Srbina još nisi ni video!

U početku, sve mi to bi malo čudnovato, Zatim, pomislim da će to biti čovek iz čuvene srpske porodice Ostojića iz Novog Sada, i dodjem do »sigurnog« zaključka, da i jedan neprijateljski žandarm može biti dobar Srbin. Ugovorimo, da mene i njega sastave sutra uveče baš tu, na istom mestu,

Sledeći dan provedem u šumi, Uveče sidjem do kuće, obučem gradjansko odelo i podjem na ugovoreni sastanak, Svi su bili užurbani spremanjem večere, Nismo dugo čekali, pa dodje i on, u pratnji jednog meštanina-policajca, Predstavim se kao student, rodjak ove kuće gde ću ostati nekoliko dana, kao gost, On odmah otpoče da goviri o politici, grdeći na sva usta srpsku vladu i srpsku vladarsku porodicu, Ćutao sam i posmatrao ga: jedna tipična austrijska žandarčina! Medjutim, nazad se nije moglo, mada sam se istog irenutka hteo odreći medvedje' usluge ujna-Stevke,

Za večerom, u neko doba, glasno zatražim plećku od praseta, da njome »lečim rane zadobijene ovim ratom i potucanjem«,

— Ta Vi nijeste ni omirisali baruta, a pripovijedate tu o ratu! ironično dobaci Ostojić,

Ja se, nato, okrenem policajcu, odmerim ga od glave do pete, pa zapovednički kažem:

— Slušaj, Saviću! Ovo večeras, što si video i čuo, kao da nisi ni video ni čuo!

Savić me nije poznao i, zapanjen, gledaše me glupo, Onda se okrenem Ostojiću:

—- Varate se, Ja sam vojnik, i to aktivan narednik srpske vojske!

Bio je zgromljen, Njegovo crno-cigansko lice pocrne još više, Podiže se malo sa stolice, ali ne ustade:

— Bez oružja sam ,..,. Možete i da me ubijete,.,..

— Ne, ne mislite da dolazim da se bijem s vama, Rekli su mi, da ste prijatelj ove kuće, Želeo bih da pridobijem vaše prijateljstvo i za mene, najbližeg rodjaka ovih ovde, ukoliko se to tiče da me ne gonite s vašim ljudima, i ako stigne poternica po mene da me blagovremeno izvestite, kako bih umakao u drugi okrug,

On je ćutao, i tek kad ga Stevka i Anka značajno pogledaše, pruži mi ruku i reče:

— Kunem vam se Bogom, moji ljudi neće vas goniti, A ako dodje poternica, bićete na vreme obavešteni,..,

28,

Imajući ovu datu reč potvrdjenu zakletvom, osećao sam se obezbedjen bar od neposredne opasnosti, Pa ipak, u duši, tinjala je neka neodredjena slutnja, Pitao sam se: otkuda to prijateljstvo jednog” žan–darma i prve kuće u selu? „.,.,.

373