Nova Evropa

Tako sam sedeo po ceo dan i tek duboko u noć, u odelu Zugsfuhrer-a, izišao iz kuće i prošao kroz selo, O, to moje lepo seoce ! Sve je bilo isto: šume, njive, livade, brežuljci, dolina, i reka, — sve je kao i ranije! Ali svet, svet što je u njemu ostao i sada živeo, nije bio onaj negdašnji, Dovoljno je bilo, iz prikrajka, čuti kikotanje žena

i pesme neobazrivih devojaka po komišanjima, pa osetiti nečuvenu moralnu raspojasanost, U ostavljenoj deci jedva sam mogao raspoznavafti današnje seoske mladiće ; mršave i duge, sa upalim grudima i grbavim ledjima, Većina ih je bila u službi mesne žandarmerije, bilo kao poverenici za pronalaženje oružja, bilo kao policajci sa najpoverljivijim zadaćama, Kako sam prezirao taj grubi svet, koji je već bio izdubio veru i glibao po najdubljem blatu.... ;

Imao sam sve ovo u vidu i zato, nešto iz obazrivosti a nešto zbog gadjenja, nisam se pojavljivao niti kome javljao, Sobu i knjige ostavio bih tek u sumrak, i onda: Zdravo, moj lepi Sveiliću! Prilikom jedne šetnje kroz noć spazih kako mi se, kroz mrak, približuje jedna ljudska prilika, sa belom ovcom na ledjima, Misleći da to mora biti neki lopov-»Jalovičar«, skrijem se iza jednog žbuna, i pustim da mi sasvim blizu pridje,

— Stoj, da nisi mrdnuo!

Čovek stade, kao ukopan. Ovca se preturi na zemlju i pobeže.

— Stao sam, gospodine! Ja sam Vaš čovek, policajac, Gospodin Biskup (ime Madžara-žandarma) naredio mi, da vratim ovu OVCU Smilji Tominoj i da joj kažem, da spremi večeru i konak ,...

Videći me u austrijskoj, uniformi, bednik je pomislio da sam žandarm i ja sam, Ja sam ga, medjutim, odmah poznao: jedan od Brankovića...

— Tornjaj mi se ispred očiju!

On dohvati kapu, koja mu beše pala zajedno sa ovcom, i ode u mrak, Osetih toga trenutka kao da je sve lepo i plemenito van Srbije i tada stvorih odluku, da što pre podjem za Solunski Front, Bio sam prilično oporavljen, i ova odluka izgledaše mi lako izvodljiva.

32,

Često sam, iz mraka, imao prilike da vidim neprijateljsku patrolu u selu, Ona se, obično, sastojala iz tri žandarma koji bi, zveckanjem oružja i trupkanjem cokula, još izdaleka nagoveštavali svoje približavanje, Ali nikako ne vidoh u toj patroli i »dobrog« Srbina, žandarma Ostojića, Medjutim, ujna-Stevka reče mi, da on vrlo često, gotovo svaku noć, dolazi u Svetlić, Jednog dana, razgovarajući sa bakom, bi mi sve jasno, Ona mi je pričala: .

»U početku, žandarmerijske postaje nije bilo u našoj opštini, Tu je ona došla. tek na zahtev sadanjeg predsednika Marka: taj gad od čoveka još malo pa će i dušu da nam preda Švabi, i zato plašeći зе озуеје, tražio je blizinu žandarma,

»Prošle godine o Molitvi, kad se sve selo beše skupilo kod škole na igru, dodje prvi put i komandant žandara, Ostojić, Na konju, sa

374