Nova Evropa

„Трагедије Вере", своје „Позориште Револуције". Ове се драме играју, Жорес држи уводно предавање, и — у другом издању своје књиге — Ролан признаје да је са својим друговима „сувише веровао у будућност, преварио се",

Ненашав ни ту место са којега би служио директно животу, народу, Ролан се повлачи и из школе и из јавнога рада, његово се име једва чује у француској књижевности. Он опет ради посао за који је потребна велика храброст. Док сви вичу како роман, ако ће да успе, мора имати најмањи обим, да се може прочитати у размаку између две жељезничке станице, он иде за примером Толстоја и пише своју химну херојизму, десет свезака свог „Жан Кристофа". Из истог расположења, у исто време, пише он, историчар по струци, своје „Херојске биографије": Бетовена, Микел-Анџела, и, доцније, Толстоја. Биографију Гетеа и Шекспира још није објавио.

„Жан Кристоф", при чијем су му писању пред очима лебдели високи узори: „Војна и Мир“, „Вилхелм Мајcrep", „Зелени Хајнрих“, а који садржи тестаменат читаве једне епохе, читавог нараштаја предратне Европе, са пространом позорницом Немачке, Француске, и Италије, — једна је од најбогатијих симфонија, састављена из премногих ликова огрезлих у музици и борби, Главни јунак није израђен само из грађе Бетовена, Вагнера, и Моцарта, — за његов лик је многе црте дао и Хуго Волф, и, од немузичара, Гете, Толстој. Сви други велики борци, и сам писац, били су модели за ову Зшттат која пева стварање, и највише поштује уметничко стварање у градиву живота, и која је сама више желела да буде дело него ли књижевност, Са честитошћу и неустрашивошћу свога учитеља Толстоја, Ролан у овој епопеји открива ране западнога друштва и његове цивилизације, и нарочито упорно израђује прогнозу нацијоналистичке болести Немаца и Француза; он предвиђа велики сукоб, и упућује из романа апел народима, да чувају јединство Европе, да чувају и даље умножавају културне тековине које су предуслов за лепши живот патничког човечанства, И то узалуд, Високим тежњама идеалиста има места у књигама и у ћелијама интелектуалаца, али нема у животу народа, Залуду је овај роман прославио дотле непознато име Ромена Ролана, нарочито пошто је Француска Академија 1913 досудила „Жан Кристофу“ велику, петогодишњу, награду. Из свога гроба у Сајбегз де Ја ашпхаше роман је устао, нашавши издавача, донео је писцу и славу и хонорар, — али Рат није могао спречити ни Ролан, као ни Жорее.

„Пожар који је тињао у шуми Европе, почињао је пламсати, Залуду су га гасили, овде; негде даље, поново је прогоревао; у вртлозима дима и млазовима од варница, скакао је с једног места на друго и спаљивао сухи шипраг, На Истоку,