Nova Evropa

као прелудиј великоме рату народа, већ су се тукле извиднице. Сва Европа, још јуче скептична и апатична, као каква мртва шума, постаде пленом огња, Жеља борбе обузимаше све духове, Сваког тренутка, могао је букнути рат. Угушиваху га, а он је опет оживљавао, И најситнији повод му беше храном, Свет је осећао како зависи од случаја који ће да отвори гужву, И ишчекивао је, И највеће пријатеље мира притискиваше осећање неизбежности рата. А идеолози који се заклањаху иза масивне сенке киклопа Прудона, поздрављаху у рату најлепше човеково право на племство... Тиме је, дакле, имао завршити телесни и духовни препород народа на Западу ! Таким су их касапницама понеле струје прагматизма и страног веровања, Само какав наполеоновски геније био би могао одредити мету, и на њој зауставити то слепо срљање, Али се геније дела не нађе у Европи, нигде, Човек би био рекао: свет је одабрао, да њиме управљају, најпросечније људе. Сила људскога духа се налазила другде. И није преостајало ништа. него да се предамо нагибу који нас је вукао, А то су учинили и они који владају и они којима се влада,“

Тако је Ролан писао пре Рата, Очевидно, он је у души био за њ припремљен боље него икоји други писац, Двадесет година уметничког му рада кретало се стално око питања; сила духа и насиље, слобода и домовина, победа и пораз, и њихов утицај на духове. Друг Жан-Кристофа, Оливје — а то је Ролан сам — овако се исповедао: „Ја се тако бојим рата, бојим већ одавна, Он је био мора која ме је притискивала, и отровао је моје детињство“. Отуд, кад је рат избио, Ролан није био изненађен, још мање је изгубио главу, као толики званични „директори савести“.

Сарајевски Атентат и аустро-угарски ултиматум, руска, мобилизација и немачки упад у Белгију, затекли су Ромена Ролана у Швајцарској. Тако је то требало да буде, Као нашим борцима за слободу, Милетићу и Светозару Марковићу, и Скерлићу, и Ролану је пред очима лебдела Швајцарска као заметак боље једне будуће Европе, Зато онде проводи скоро свако лето, па се и 1914 онде, у Вевеју, затекао, Прве вести су га погодиле као маљ, Од 3, на 4. августа, он пише у свој Дневник: „Ја сам сатрвен, Волео бих да сам умро, Ужасно је живети посред овог полуделог човечанства и немоћно присуствовати слому цивилизације, Овај европски рат је од векова највећа катастрофа историје, он је срозавање најсветијих наших очекивања човечанског братства... 1870, бар се једна мањина људи дигла против рата ,.. А сад се истиче чињеница, да су се социјалисти свију земаља, без предомишљања, одлучили за рат,.. Ниједног великог моралног ауторитета у Европи, откако је умро Толстој, Папинство је једна срамота...“