Nova Evropa

preika i preporoda našeg pada otuda mrak. Kako се пазе Јибоslovensko Sokolstvo napredovati ako se ide natrag u »plemensku divljinu«, kada se sputava u okove, vezuje za staru, Jalovu, ukočenu i mrtvu tradiciju plemenske prošlosti i nadutosti? !,,, Sokolstvo, — i jugoslovensko kao prelaz, i slovensko kao cilj, nema ništa zajedničko sa plemenskim. 1 baš ono pleme, koje bi htelo, kao instrumenat istorije, da provodi Jugoslovenstvo i Slovenstvo, ono mora biti najneplemenskije, ono mora davati, ono mora prigrliti ostale, ono mora u novom 1 zajedničkom prvo nestajati, i za pobedu sadržine žrtvovati spoljašnje oblike,

Stari oblici i stare formule naših misli razlupani su i uništeni na prvom jugoslovenskom sokolskom Saboru u Novomsadu, godine 1919. Pošto se bez spoljašnje veze ne daje opstati, stvorena je nova forma, to je Jugoslovenski Sokolski Savez, Taj Savez postoji, drži i vezuje, i biva sve jači, Njegovi sastavni delovi, njedovi člamovi, nisu stari plemenski savezi, nego sva redom naša i obična sokolska društva, Postoji Još jedna radikalna konzekvencija koju sokolstvo mora do kraja izvesti, — to je Slovenski Sokolski Savez. To je opet jedan nov oblik za živu i snažnu sadržinu, Ni taj Slovenski Sokolski Savez neće, пе mogu, i ne smeju sklapati državno-nacijonalni sokolski savezi, nego opeti samo sva postojeća i obična sokolska društva, Jedino je tako moguće da se raste u vis, i da se ide u širinu, A tehnički put je: slobodan i otvoren slovenski sokolski Sabor, od koјеба бе da otpočne novo sokolovanje., Eto 10 је bilo ono što sam još hteo da kažem,

Laza Popović.

Вечна младост.

У првом свеску свог „Жана Кристофа“, каже Ромен Ролан, да већина људи умире у годинама између двадесете и тридесете, (Он ту мисли, наравно, на духовну смрт, не на телесну, и хоће да каже, да највише људи врло рано престаје да прима у себе ново, и да онда цео свој живот проводи у преживању онога што му је донела младост. Ово је опажање утолико тачно што код многих људи, у извесним годинама, често веома рано, настаје у духовном развитку доиста као неки потпун застој, такорећи нека унутарња петрификација, па будући да сваки застој значи назадовање, то и Ромен Ролан има право кад ово стање код човека назива духовном смрћу. Ова „унутарња петрификација“ не подлежи свакодневној критици, па ћемо и ми овде само покушати да јој нађемо и објаснимо узроке, као свакој природној појави. Тога ради треба захватити мало поиздаље,

15