Nova Evropa

У свима нама делују два основна порива, који су сасвим опречни један другом; то су: жеља за новим, за напретком, и жеља за одмором, за нечим сталним, Али кад загледамо мало дубље у ствар, наћи ћемо, да баш сарадњи, и у исти мах непрестаној борби између оба ова супротна порива имамо да захвалимо све вредности које дају виши смисао људскоме животу. И несамо у животу појединаца, већ и у животу народа, највиши облици егзистенције и цивилизације не би се могли развити без истодобне иако супротне тенденце ових двају унутарњих покретача. Они се рађају у дубинама наших бића, дејствују као природне силе и природни закони, подешавају се узајамно и утичу један на други, успостављајући тако с времена на време међусобну равнотежу, Али будући да је човек једино биће у природи које може да дејствује и противу закона свога нагона, инстинкта, то се у њему као појединцу може да помери однос она два основна порива, — један може да стално потискује други; тако дар разума, који уздиже човека, изнад свих осталих створова света, може да му постане најљућим непријатељем, ако нагон за одмором наиђе сувише рано и стално потисне жељу за напретком,

У детињству, и у раној младости, човек не размишља, већ прима у себе утиске и утицаје, — свет му се отвара и открива, и све је за њега догађај, Тако видимо да се деца и млади људи разликују физички и по карактеру, али нема међу њима оних огромних разлика у мишљењу које се доцније као непремостиве провалије постављају између људи, Деца се стога лако слажу, па све кад се и потуку остају добри пријатељи, удружени радошћу живота и заједничким природним уживањима, Јер доиста, најтрајније везе у животу људи стварају заједничке радости и скупа проведени лепи часови, а не толико, како се често мисли, заједничке идеје и иста уверења. Младост даје целој својој околини од свога унутарњег обиља, натапа све богатством свога срца и своје маште, у толикој мери да се за свако дете може рећи да је песник, рођен песник, који уображава, да је све што види и чује само за њега, к њега ради, и да никад пре тога није постојало на свету. Кад онда дође време да се увиди, да је све то већ било, и да се све вечно понавља, кад падне магла с очију и човек стане пред сфингу која се зове живот, младост престаје а почиње такозвани „реални живот“.

Што се мене тиче, ја не делим мишљење оних који кажу, да деца, баш као и песници и уметници, не живе у „свету реалности“; напротив, ја тај свет сматрам и те како реалним, и држим да нико нема права да то пориче, само зато што сам није у стању да се у њега уживи! Дете, услед свежине и младости свога схватања, баш као и песник с помоћу свога генија, види и доживљује ствари које су за друге скривене,

16