Nova Evropa

његово појимање света и живота дубље је, и живље, истинитије, него код осталих смртника.

Кад наиђе час да магла пада с очију детета, да се диже вео Маје, како то називају будисти, човек запада у велико искушење: да верује, да је био жртвом обмане, илузије, т, ј. да све што је дотле видео и проживео није било „истина“, или да снагом своје душе поново сазда свет који прети да ће се срушити. Готово сваки човек, пре или после, у било којој форми, доживљава ову унутарњу кризу; многи се у њој изгубе, скрхају; има их који је савладају, и изађу из ње освеженимн ојачани, препорођени; али највише њих опиру се из све снаге обнови и буни у њима самима, и — настојећи да се спасу из бродолома — они стану и не мичу се, То је она духовна смрт о којој говори Ромен Ролан; то је критични час за који стари талијански песник каже: „Ме! тело де! сапшшт а nostra упа,,."

Ствар је у томе, да се стварачке снаге ране младости имају да претворе, трансформишу, у свесне снаге, да се наш поглед на свет — Меапзећациплв —, у суштини субјективан, замени схватањем објективним, а ипак да остане оно што је био. Али то није само ствар воље, то је првенствено плод срећног душевног расположења, еластичности срца и духа, — ствар доста ретка, Мора постојати жеља за обновом, за освежавањем, за везом са спољним светом; јер нико, како: каже Гете, ни генијалан човек не може остати задуго без. вечног и увек свежег извора спољашњег света, — нико није у себи толико неисцрпно богат и свој да би стално ронио. само у своју властиту душу. Нарочито људи иначе изнад осредњости имају склоности, да се — у оном критичном часу одвоје од света и људи, да постану „фосили“, да умиру, као дрвеће чије гране већ почетком лета почињу да се суше, те чији пветови и плодови не сазру и не вреде ништа; живот пређе преко њих, и они остају сами, често и незнајући.,.

У таким мртвим водама појављују се онда, понекад, заблуде „генијалних“, такозвани „системи“, „филозофије“, и постају опасни за читаве нараштаје,

Покушаћу да на примеру изложим што сам довде рекла, и узећу у ту сврху два велика Немца: Шопенхауера и Гетеа.

опенхауерово схватање живота и света оснива се, бесумње, као сваки осећај, на природној диспозицији; тојест, не може бити сумње о томе, да је Шопенхауер рођен песимист. Али је за мене знак заблуде, „духовне петрификације“, да је он хтео од свог урођеног осећаја да начини систем, филозофију, да га дакле наметне и другом свету. Он је целога свога века. понављао и рашчлањивао једну једину основну мисао, побијајући и одбијајући све што би с њоме могло доћи у противечност, Он је у томе ишао понекад до апсурдности, и има