Nova Evropa

i da će iz naših tvornica, iz našeg velikog tebničkog progresa, izići uistmu ono što se u prošlosti pričimjavalo Carstvom Nebeskim, za čiju se realizaciju tražilo nasilno i nadprirodmo posredstvo Boga, Sve ovo je sasvim očigledno u protuslovlju sa hrišćanskim poslanstvom, Svako izmiremje izmedju ove dve tačke gledanja znači pokušaj da se izmiri apsurd, Čisti istoričar ne može da raspozna gSde upravo leži istina; ali bi morao priznati, da onog dana kada bi se u ovoj orijentaciji imala da traži istima, hrišćansko poslanstvo moralo bi da izjavi da je završilo svoj istorijski tok, Nešto novo moralo bi da dodje na svet, sve alo to novo ne bi bilo baš novo, nego tek vaskrsenje nečegš mrivoga, i povratak prošloga, |

Kada je (1903) Alfred Loazi odgovarao na kmjigu Adolfa Harnaka o suštini hrišćanstva, om je završio svoju studiju zapažanjem, kako ogromna kriza ima da zahvati sve hrišćanske konfesije koje postoje na zemlji, i kako se ova kriza može da spreči s pomoću jednog vrlo sporog telektualmog, istorijskog, kultumog rada, koji bi Crkvu doveo do revizije nekojih njenih dogmatskih pozicija, i do zavodjenja nove dogme, koja bi danas bila potrebna; a ta bi dogma imala da razreši odnos izmedju evolucije i nepomičnosti hrišćanstva u istoriji, I doista, ne može se poreći, da se sprema ogromna, pregfolema kriza koja će pogoditi sve hrišćanske konfesije, Samo, ne radi se o krizi intelektualmoj, niti o krizi kulturmoj, kako to misli Harnak, već se radi samo o Jednoj etičkoj krizu Medju vredmostima čiste kulture kojih se hrišćanstvo odreklo, a koje smo mi ponovo izneli na tapet, usledila je eksplozija mržnje izmedju čoveka i čoveka, Izneli smo ekonomske vrednosti, koje je hrišćamsko poslamstvo zabacilo, i sad prisustvujemo mmoštvu brafoubilačkih ratova kakovih nigda istorija nije još videla. Izneli smo ебске vredmosti, efemerne vrednosti, gradjamske vrednosti i to sve ispred religijoznih vrednosti, i zato smo došli do tođa, da smo zaoštrili najmaterijalnije instinkte čovečanstva. Како da se tu uspostave prave, primitivne forme hrišćamskog eksperimenta?

Istoričar, poučem iskustvom prošlosti, vidi pred sobom dve mođućnosti: ili će jedna ogromna asketska kriza, primenivši komplebno revolucijono poslanstvo hrišćanske nauke, učiniti da se osete njeđovi blagotvorni uticaji na zvanično hrišćamsko društvo, ili se — a ovu drugu mogućnost istoričar može da ne prećuti, ali će je vemik energično prezreti, — daje uočiti fakat, da bi izmenadno strmoglavljenje doprinelo direktnome vaskrsenju onog jednostavnog, elementarno8, etičkomističkog eksperimenta koji je u koremu hrišćanske tradicije, Iz ovođa se lepo vidi, da je problem koji pred nama stoji isključivo i u uskom smislu etički, Mi smo, obrnuvši naopako brišćamski revolt, istreli mogućnost ljubavi medju ljudima, Mi

82