Nova Evropa

шизму и бољшевизму, те доказујући још једампут опстанак своје здраве и дубоко укорењене снаге, Идеје пацифистичког и демократског решавања европских и светских односа доживеле су свестрану реализацију; велике масе народа нису биле нимало вољне, — просто по једном инстинктивном и истоРијском закону, по коме се ништа не понавља, — да се враћају у реакцију. Ватикан је, у томе часу, имајући вечно присутан свој осећај за савременост, окренуо леђа реакцији, осуђујући своју властиту децу, и лишивши их, барем засада, сваке директне духовне потпоре. Сукоб се све више заоштравао, док није завршио тиме, да је Пије Х! најпре осудио дело и писање париске „Аксијон Франсез", а онда — екскомуниковавши из Католичке Цркве њене идеологе Мораса и Додеа — издао строгу опомену, запретивши истом мером свим осталим католицима који би се изјављивали солидарнима с идејама Мораса и Додеа. Они који су били близу, знају да је Пије Х! пажљиво пратио ствари, па да је узео живог учешћа у тим одлукама, проучавајући сам лично целу Морасову и Додеову идеологију. Одрекавши се тако утицаја реакпијонарних елемената, Ватикан је пружио помирљиву руку демократској Републици, и више је пута, преко својих француских намесника, изјавио своју потпуну солидарност са њеним водећим људима (као например у последњем предизборном прогласу, који је кардинал и надбискуп париски Дибоа. разаслао својим вернициша). 4 i

2. пер Vie

Ликвидација „Аксијон Франсез" нашла је највише одјека y самој фашистичкој Италији, Коначно, у својој дубини, сукоб између Ватикана и „Аксијон Франсез“ био је више теоретске природе, Ватикан је и сувише мудар и искусан а да би због неколицине бриљантвих литерата, и неколицине. заборављених племениташких обитељи, презрео или занемарио цео демократски народ Француске, и ставио се, па ма то било и логично, на страну својих преревносних присташа; он саосећа с временом у којему и с којим живи, и сваки корак унапред или уназад изискује од њега необично исцрпне медитације и необично опрезног разбора: он пажљиво и скептично повезује себе са вечношћу, Управо, озбиљност и тежина ситуације започиње тек сада, у овоме часу ватиканских односа према фашизму, Ватикан је био принуђен да повуче конзеквенце, — то се од њега тражило одасвуд: ако су Морас и Доде теоретичари једне лажне католичке идеологије, онда је Мусолини, са својом фашистичком државом, конкретна реализација таке идеологије; Ватикан је, дакле, након ликвидације с „Аксијон Франсез“ био постављен сасвим логично на изразито и врло деликатно раскршће,

Какови су, међутим, били дотадашњи односи између Ватикана и фашизма, то је опште познато, Пије Х], и напоредо

87