Nova Evropa

са њим реакцијонарна странка у римској Курији, дочекали су били добродошлицом Мусолинијеве намере да ослободи земљу од бољшевизма, и принели су му на жртву своје властито дете, католичку Гучку Странку, скупа са Стурцом, уверени да је Мусолини њихов човек, Мусолини опет, од своје стране, уживао је — након коначног обрачуна са старим представницима демократије и либерализма, особито са Ложом, — у овом новом савезу, и био би све дао да је могао да буде аутором решења традицијоналног и компликованог „римског питања", Једна од најизразитијих Мусолинијевих амбиција било је свакако остварење Папске Државе, ослобођење Папе из ропства у које га је бацила Италија 1848, и проглашење искреног и пријатељског споразума са Црквом. Он је ову своју политику приближења Ватикану инаугурисао врло помпезно и са нарочитом сусретљивошћу и попустљивошћу ; успоставом крста по школама и по свим јавним и службеним уредима; реформом школе, која је у својим новим програмима дала верској обуци врло важно и чак једнакоправно значење са свим осталим предметима, учинивши је облигаторном; враћањем одузетих црквених добара у извесним провинцијама (као самостана у Асизију, ит. д.); срдачним излажењем усусрет у свим црквеним и религијозним манифестацијама (подупирање католичке Универзе, суделовање Владе у Светој и Серафинској Години, било непосредно при спремању, било посредно, подупирањем жељезничким попустом, и код осталих материјалних издатака); ослобођењем свештенства од тешкик војничких дужности, проглашењем извесних религијозних празника. државним празницима; и коначно, својим властитим изјавама о вери, као и свих осталих репрезентаната режима са највиших државничких места, у часовима врло критичним и важним, јавно, пред Сенатом, и пред Скупштином, Све су то били очевидни докази нарочитог тражења међусобне сношљивости, па је и Пије ХГ поздрављао већ државничке напоре „од Бога послатог човека, који диригује судбинама Италије", и у више наврата, или сам лично или преко својих кардинала и Исусоваца, имао је прилике да покаже како се од срца радује услед свег оног што се у фашистичкој Италији догађа. Сутрадан након болоњског Атентата, Папа је јавно изрекао да је његово срце, скупа са срцем целе Италије, дрхтало пред помишљу да би „услед бесмисленог атентата" могао да постане жртвом „човек који својом снагом душе и одважношћу срца држи основе Државе"; и брже-боље полетео је у своју капелу да се захвали Провиђењу за повољно и срећно спасење. И у свим осталим приликама, Папа је изилазио из своје резервисаности, и изјављивао своје пристајање уз Владу и Мусолинија, које су онда Исусовци интерпретирали као жељу за директно и конкретно сарађивање са режимом. Случај екскомуникације свештеника и професора на римском Универзитету Буонају-