Nova Evropa

признања према ауторици (!), угушио тај свој презир, и чак се одлучио да јој напише предговор. (Наравно да и ове речи »Вође« не треба схватити дословно, јер није ово ни први — а вероватно ни последњи — пут да је он неком написао, шта је ко тражио, ако је то било у вези — у повољној вези — са његовом личношћу.)

Изузетно почашћена и похваљена Дона Маргерита, дакле, пише своју књигу »РО их«, и прича живот последњег талијанског »кондотјера« (како га она такођер радо назива) (изашло у Милану, 1926).

Живот тај, доста је обичан, — без великих и заплетених авантура. Мање је интересантан — како каже Мусолини сам — од живота Саваџа, великог енглеског експлоратора. Син ковача, рођен у покрајини најбрбљавијој и најварварскијој од свих покрајина Италије, где је све у покрету и где се живи раблеовски патријархално, Мусолини је касније, као учитељ, читао Ничеа, заносио се Сорелом и Прудоном, волео Патера и Џемса, а презирао материјализам и Маркса. Тип јединствен, бесумње, и оригиналан међу политичарима и људима ове Треће Италије — треба се сетити само како је постао из ничега —, он је цео свој разбарушени живот једног опозицијоналца из начела посветио једној јединој тежњи и чежњи: жељи за доминирањем, за господарењем над масама. Једини његов принцип, једина догма његова раскиданог и немирног живота била је та необуздана жеља, да се једног дана осети господарем људи, земље, мноштва, да постане »фаталан« човек, — да одлучује о судбини народа, звао се тај народ било којим именом. Баш као Макијавелијев »Кнез«, Мусолини је за ову своју догму рушио све остале, он је улагао све силе и сва средства да би се она реализовала. За људе његова типа рекао је Таљеран: »Људи без принципа једини су који успевају на свету«.

Треба прочитати овај пажљиво писани а ипак тако страствени животопис ове жене, која познаје до испод жила и у крв човека о коме пише, која га познаје и кад мисли им кад ради, и кад једе и кад љуби, те којој он признаје да га познаје и коју поштује. Мусолини не зна за принципе: он не ради у име једне политичке догме, у име неког политичког система, — он је комплекс од више система, од више догама, које он афирмира или негира у посредном и стреловитом додиру са временом. Он, као готово нико у његовој земљи, осећа велику и дубоку тајну времена. Његова је моћ у непосредном сналажењу. Примери за ово су: типичан случај његова социјализма, тражење неутралности Италије у рату у име социјалистичке солидарности, те нагли прео-

231