Nova Evropa

крет у страсног интервенцијонисту, који одлази на ратиште и бива рањен.

Сва ова обраћања и преобраћања, као и овај последњи политички преокрет, фашистички, најоригиналнији и најосебујнији, његов, где је он дошао до реализације себе и својих најбитнијих и аутентичних снага, ишла су без икакова логичног следа или везивања, изазвана наглим, управо муњевитим одлукама, које не дозвољавају ни образлагања, ни полемике, ни доказивања. Нека дубља жеља узнемирује га и зове га напред, само напред. Фашизам је моментана солуција, која је више него иједна друга успела

да га допуни, и да га — барем на око — учини јасним и дефинитивним. HM за Мусолинија — као и за Карлајла, оца модерног активизма, — идеја је одело, које облачимо и

свлачимо, према климатским приликама и захтевима.

Мусолини је супротни тип од оног политичара Х1Х столећа: са брадом и брковима, седентарног, који се бори за принцип, за политичку идеологију, и који је од те идеологије саткао сав свој живот, па се не би помакао од ње ни онда ако би се радило о његову физичком животу, или и о животу читаве нације. Јучер још, био је против Ватикана, арелигијозан, писао брошуре о Хусу, и о томе да не постоји Бог; а данас је за ауторитет, за хијерархију, за империј, који живи репрезентован у католицизму, и први, након толико деценија, у смрзнутој и тмурној Комори Италије цитира Бога и клања се Пију Једанаестоме. Од сореловца и прагматичара, дозвољава своме доглавнику Ђентилу да ствара тип државе а Ја Хегел, и проглашава једну тако остарелу теорију најфашистичкијом. У политичкој филозофији то би значило релативизам, који зна за Макијавелијеву вештину владања, те који пориче сваки апсолутум и дозвољава све тенденце. Али код Мусолинија, тај релативизам је крњ, он постаје у извесним часовима, као што је овај фашистички, апсолутизмом, па тражи апсолутну покорност грађана Вођи и Држави, која је за њега данас врхунац, неке врсте бог, коме се има безусловно да клања сваки поданик. Он дакле није ни конзеквентни релативист, како би то, у први мах, могло да изгледа: од релативизма он поседује само једну од најбитнијих страна: а то је динамику и рапидни активизам, који га у ово типично активистичко време чини оригиналним, и — што је за њега најглавније — идолом маса.

Зато, тражити правог Мусолинија с помоћу теоретских и филозофских политичких дискусија, значи промашити резултат и непронаћи човека који се тражи. Тумачити Мусолинија теоретски, илузорно је, јер он је једно стално и не-

232