Nova Evropa

престано мицање, развијање, и преобраћање, иако оставља. дубоке бразде у земљи преко које прелази.

Ипак постоји и један аутентични Мусолини, којега Сињора Сарфати воли да узноси изнад свих других, — Мусолини »Вр их«, Мусолини кондотијер! То је онај Мусолини којега сицилијански сељаци моле да сиђе с аутомобила, да им својим ногама благослови земљу; којега сељакиње из Абруца љубе у скуте, а Римљани сваке ноћи и сваког јутра чекају пред Рајаххо Сл. То је Мусолини, херој ове данашње Италије, која је сва концентрисана на тргу, и којој он једини говори онако како она то може да разуме. То је онај класични тип талијанског »сопа о јеге«, којега Сарфати назива по римски »аих«, а који датира још из ХИ столећа, и броји међу своје предшаснике људе као што су били СоПеот, 5 зтопдо МајаТегја, Годоу со 4 Мого, Соја di Rienzo, — људи који су читаву своју акцију развијали на пијаци, те који су знали да занесу огромне масе народа: разбарушени помало и неодређени, који никада нису умели и успели да изведу конзеквентно и до краја своје намере и жеље, револуцијонарни до извесног часа, али никада толико да би провели једну праву револуцију, која би из темеља преокренула земљу. Атејисте и тејисте, политичари и ретори, чији физички профил и добро изражена и бачена фраза вреде више од њихова мозга и од садржине онога што кажу, имајући дакле све оне особине које заносе и одушевљавају један вечно млад и вечно свеж народ, ненаучен на сухе и дубоке дискусије и теорије северних, и поименце англосаксонских, државника и политичара.

Успех Мусолинијев, — мислимо на његов успех око рестаурације Италије, и унутарњој борби са свим супротним елементима, — лежи баш у томе, што је он дошао из

ове традиције, песнички припремљене од Данунција за данашње дане, а сукобио се са генерацијом неталијанском и нерасном, која се формирала у политичкој идеологији Џона Стјуарта Мила. Противници Мусолинија, у првоме политичкоме наступу, а и касније, све до последњег октобра 1925, били су Турати, Бисолати, Нити, Амендола, Салвемини, Стурзо, све политичари с англосаксонском идеологијом, или — они први — са теутонском материјалистичком, у знаку Маркса, против којих је један присно талијански темпераменат, као што је Мусолинијев, имао све добре изгледе на успех. У читавој политичкој традицији ове Треће Италије можемо да га поредимо понајпре са Гарибалдијем, или са Криспијем, а особито с оним првим, од кога је наследио и сав инстинкт и цео свој спољни облик: црне кошуље наследиле су црвене, Гарибалдијеве. Мусолини је сишао на пијацу и проговорио народу, и тај народ је осетио да је то

233