Nova Evropa

Ali ono radi čega nam se ova Meštrovićeva verzija »Hasanaginice« čini nadasve zanimljivom, pa u izvesnom smislu i poučmom, to je činjenica, da pesma lepa isveža živi sve ovo vreme u narodu, u kraju u kome je postala i unaokolo, i da se predaje s kolena na koleno, iako učemi skupljači i prepisivači — počevši od Vuka pa do profesora Murka — o tome ništa ne znaju, niti su je tražeći je mogli naći, Treba tu, svakako, malo zastati, i zamisliti se. Jer, šta to znači? — Znači, rekli bismo, da sa proučavanjem i prikupljanjem našeg narodmog blaga nešto nije sasvim u redu, da negde zapinje, ili bar da se ceo taj naš »folklor« i nješovo ispitivanje nalaze Još uvek u počecima, i često u nedoumici, otprilike onde gde su Sa, i onako kako su ga, pre sto i više godina, Kopitar i Vuk našli i omda ostavili. Sam Vuk, verovaino, nije mogao da maidje na izvor »Назапабицсе« и паrodu zato što su njegovi poverenici i prijatelji u Dalmaciji bih mahom pravoslavci (ропајсеббе sveštenici), а »Назапабмиса« se zadržala poglavito medju katolicima dalmatinske Таботе, бде je bilo nekad i muslimana {Meštrović kaže, da se ova pesma pevala i osećala kod njeđća .kod kuće Као mešto prismo svoje, ne kao tudje i naučemo), Pa kako su je peva ene, t rije mogla čuti po javnim zborovima i većim mestima, u Imotskom ili u Malkamnskoj, šde je uostalom — još na dvesto dodin4 ranije — fra Amdrija Kačić smatrao

gova strica zovu i danas »Muratom« (iako se zove »ilija«), a rodjenog deđa mu zvali su »Mujom«; kao što su mu i једпоб ртадеда — Кој је došao u Otavice s Duvamjskos Polja — пажуац »Абош«, јаКо nije bio musliman, Pa je mogućno, kaže Meštrović, da je i »Hasanagdinica« spevana, ili bar pretežno pevana i dalje nošena, od hrišćana, u kojem su slučaju i jumaci pesme, kraj svojih muslimanskih imema, mogli biti i hriŠćani, ili s izmešanom konfesijonalnom tradicijom,

Inače, mutna i dvosmislena mesta u »Hasamaginici« "od Fortisa, koja su toliko muke zadavala i prevodiocima i tumačima, u Meštrovićevoj su vemziji redovno razrešena, verovafjno u smislu prvenstvenog originala: tako je Portisova »knjiga oprošćenja« ovde jasno obeležema Као »kWkmjiga od rastave«; »podikdjuvac«a zamenjuju »koprene« (dakle »pokrivač«); »nozve« su »nože«, i Meštrović misli da је bu паprosto sleraćemo »nož've«, radi stiha, dok se svakako ne radi o пекакуој obući, budući da su »noži« prikladan dar muškoj Чест (Код пјеба ih majka i ljubi »u čela junačka«!); »sirotwlke haljime« me znači siromake, od sinotinje, već od »атоје« (без majke), dok je u \Fortisu lošije »uboške«, Za reči »mallka vaša wrca ardjaskogsa« Meštrović misli da je u originalu bilo »ndjavskoga«, koji se pridev u tom obliku upotrebljava u onim krajevima u smislu »nemilosndan«, »пеђабогодап«; ali se pouzdamo seća da je on slušao »srca amemoga« [što je uostalom 1 Мик smatrao najpriličniuim),

128