Nova Evropa

уживали огроман ауторитет код својих савременика, и нису се ограничавали на књижевну делатност већ су радили као васпитачи друштва и његове вође. Више од четрдесет година је Короленко часно служио своме народу, и у том. његову служењу тешко је одвојити рад публицисте и јавног радника од чистог уметника, лиричара, заштитника правде, браниоца нејаких, витеза без страха и мане. Нећемо се заустављати на појединостима његове биографије. Свакако се у доба грађанских ратова у Русији (1917 до 1921 године), а то је на завршетку живота, Короленко показао у свој својој моралној величини. За њега су увек на првом месту била питања моралног карактера, иако филозоф-моралист никад није био. Он је исповедао своја уверења на тај начин што је примењивао основна начела хуманости и алтрујизма. на обични живот. Одушевљавајући се најплеменитијим. идеалима, док је у јавном и приватном руском животу било доста негативних страна, живот Короленка био је дабогме. пун борбе; али увек отворене, начелне, и витешки чисте. Могло би се рећи, да објективно познавање света није толико интересовало Короленка колико тежња да се у животу оствари истина и правда. Чак и у свом књижевном раду он је на прво место стављао та питања, и често би прекинуо уметничко стварање ради помоћи ближњима. Нарочито у судбоносним данима грађанског рата, к њему се ишло са. свих страна, тражила се заштита, потпора. Многе је сузе и јаде видео и осетио Короленко, и слабо и болесно његовосрце непрестано се натапало туђом невољом, — све док му није понестало снаге, Судбина је хтела да баш у последњим тренуцима свога живота овај праведник испије најгорчу чашу жучи.

Шта значи Короленко за руску културу — Данас је још тешко одредити и прецизирати његову књижевну, јавну и личну, улогу у руском животу. Његов је рад трајао готово пола столећа: жилама свог духовног бића он је био везан за Седамдесете Године, док је задњим годинама ушао у Другу Руску Револуцију, коју није могао да прими и поднесе. Књижевним радом Короленка завршава огроман перијод руске друштвене идеологије. Он је припадао старој народној гарди. Као писац се био формирао и ојачао, и изашао на глас, још Осамдесетих Година; а на почетку нашег столећа завршио је чисто белетристички рад, али је још двадесет година неуморно писао, сејући светлост у тами и невремену. У моме сећању ускрсавају два лика покојног Короленка: један је познат свима, готово најбољи белетрист Осамдесетих Година, пун енергије, жив, бодар, весео: и тек покаткад мало замишљен, — онакав какова га је лепо приказао на познатом портрету његов савременик, сликар

329